Tamna strana sporta VIII

Sport i okultizam

deo drugi

U želji za što boljim sportskim uspesima, čoveku nije nepojmljivo da padne u iskušenje drugovanja sa onostranim i neobjašnjivim. Poput obolelog kome konvencionalne medicinske metode ne ulivaju poverenje u siguran ishod njegove bolesti, sportisti se često odlučuju na pomoć ezoteričnog i okultnog. Različiti volšebnici i šamani oduvek potpomažu dobar uspeh svog štićenika a bacaju strašne kletve i anateme na protivnike i konkurente. Upliv ezoterije u sportu je najprimetniji na kontinentu gde takav vid uticanja na sled događaja ima najdužu tradiciju – na crnom kontinentu, ali ni ostali delovi sveta, u kojima nauka i racionalan način mišljenja vladaju već vekovima, nisu imuni na veru u ono čime bi se srednjevekovna Inkvizicija rado pozabavila.

Temelji okultnog se i danas nalaze u simboličkim oblicima antičkog amfiteatra (moderni fudbalski stadioni), ratnih uniformi (dreseva u kojima takmičari nastupaju), u arhetipskim simbolima koji su tu zapravo da potpomognu emocionalno varljivo obožavanje idolopoklonstva i ubede navijače da se u svom bezumlju prepuste hipnotičkom takmičarskom transu. Vekovima se stremilo kontroli mase (navijačka masa je u tom smislu dosta pogodan materijal za akumuliranje energija svih vrsta) pomoću numerologije i simboličke geometrije koje sama masa podsvesno upija poput džinovskog softvera. Zanimljivo je da je termin »fan« derivat imenice »fandom«, koja se koristila u američkom engleskom jeziku krajem 19. veka, a sama je abrevijacija mnogo starije reči »fanatic«.

U slučaju fudbala, upliv ezoterije je vidljiv još od prvog Svetskog prvenstva, 1930. godine. Pošto fudbal kao najpopularniji sport pojačava jaku emotivnu vezanost nacionalnog ponosa i patriotske ljubavi, okultne religije su od samih početaka iskoristile takvu dinamiku koja ima snagu da izazove ratove. Pravo bojno polje je generisano kroz simboličku borbu na travnatoj površini, ali motivacija ostaje ista. Okultna numerologija je i na najvećem fudbalskom prvenstvu ostavljala svoj trag. Prvobitni pehar Svetskog prvenstva je predstavljao krilatu boginju; nazvan je peharom Žila Rimea, po imenu predsednika FIFA-e koji je ustanovio takmičenje i bio na čelu najvišeg fudbalskog tela 33 godine. Za trofej se kaže da predstavlja Niku, boginju pobede, koja pridržava osmougaonu posudu. Taj originalni trofej je ukraden 1983. i nikada nije povraćen, verovatno pretopljen od strane lopova. Oktagram, simbolika broja 33, Nika, koja je kao boginja odjek mnogo starijeg asirskog božanstva gneva, zajedno na jednom mestu, daju dosta materijala onima koji su skloni da poveruju u prisustvo ezoteričnih simbola u sportu. Na takav način možemo komentarisati i logotipe mnogih evropskih klubova, najviše u ključu simbolike povezane sa prastarim kultovima Sol Invictusa, solarnog božanstva. Crveni đavo na žutoj podlozi Mančesterovog amblema govori u prilog takvom tumačenju. Ako đavola shvatimo u prethrišćanskom značenju kao Lucifera, onoga koji donosi svetlost, i legitimnog naslednika prastarog femininog božanstva Zore, asocijacije na sunčev kult su očigledne. Stilizovani ljiljan na Fiorentininom grbu, iako kroz srednji vek korišćen kao porodični grb nekoliko evropskih dinastija, predstavlja manihejski simbol sunčevog isijavanja. Međutim, takve spekulacije spadaju više u domen heraldike, istorije i alhemije. Za one koji vezu ezoteričnog i sporta smatraju zabavom dokonih, sportska javnost pruža niz zanimljivih dokaza. Jedan od najpoznatijih slučajeva okultnog u evropskom sportu je višedecenijska saradnja bivšeg engleskog reprezentativca i selektora engleske reprezentacije, Glena Hodla, i više nego sumnjive isceliteljke vere, Ejlin Drueri. Upoznavši je kao mladić (Ejlin je majka tadašnje Hodlove devojke), kroz čitavu svoju igračku i trenersku karijeru Hodl se ne odriče usluga žene koja je tvrdila da je pokojnog muža svojom enrgetskom aurom tri puta vraćala sa ivice smrti, ne nasedajući na nagovore lekara o neophodnosti intenzivne bolničke nege. Kako bilo, Ejlin prati Hodla u osamdesetim, stupajući u kontakt sa još nekim fudbalerima reprezentacije. Na odmoru u Izraelu 1986. u društvu Ejlin, Hodl doživljava izuzetno duhovno iskustvo koje opisuje kao neverovatan osećaj astralnog spokoja. Kasnije je objašnjavao da isceljenje nije dolazilo od same Ejlin, već je ona bila katalizator samoga Boga. U devedesetim, čudotvorka u svom notesu ima imena nekoliko reprezentativaca. Pol Merson je opčaran njenim isceliteljskim moćima i tvrdi da je ona zaslužna za njegovu pobedu nad alkoholom i drogama, zahvaljujući seansama na kojima je često sretao i Pola Gaskojna. Ijan Rajt i Daren Anderton joj se obraćaju u svojim ambicijama da se domognu reprezentacije, a Robi Fauler u jednom periodu ima samo reči hvale za usluge ove dokazane čudotvorke. Dramski zaplet dostiže vrhunac Hodlovim vođenjem reprezentacije na Svetskom prvenstvu 1998. u Francuskoj. Ejlin Drueri je legitimni član ekipe, iako Hodl u nekoliko navrata mora da negira neprijatna govorkanja prema kojima blažena zapravo vrši selekciju igrača. Rasplet se nazire u drugoj rundi prvenstva kada Engleska  ispada od Argentine na penale. Otkriva se da je u to vreme Hodl sa Ejlin pripremao osnivanje Ličgejt hrama nadolazeće svetlosti, sektu sa redovnom članarinom sledbenika. Na selektorskoj poziciji ipak ostaje do kvalifikacija za Euro 2000, koje reprezentacija započinje obeshrabrujuće, pa ga na toj poziciji menja Hari Redknap.

Okultno u sportu zasigurno ima različite manifestacije. Tanzanijski džudžumeni možda deluju transparentnije od kulturološki različitijih evropskih, ali je suština ista. Od usluga sumnjivih nadrilekara i lekarica, preko precizno sklopljenih ugovora sa vračevima i šamanima, Bekamovih tetovaža bogatih ezoteričnim simbolima, new age doktrine Džordana, Tajgera Vudsa i Vejna Greckog, pa do sertifikovanih stručnjaka za hinduističke veštine, poput Novakovog famoznog doktora Četojevića, svet okultnog prožima svet sporta u celini. Takav svet ne poznaje granice kontinenata, odgovarajući na večnu ljudsku ambiciju, pohlepu i lakovernost. A i ne košta mnogo.

Tamna strana sporta VII

Sport i okultizam

deo prvi

 

U želji za što boljim sportskim uspesima, čoveku nije nepojmljivo da padne u iskušenje drugovanja sa onostranim i neobjašnjivim. Poput obolelog kome konvencionalne medicinske metode ne ulivaju poverenje u siguran ishod njegove bolesti, sportisti se često odlučuju na pomoć ezoteričnog i okultnog. Različiti volšebnici i šamani oduvek potpomažu dobar uspeh svog štićenika a bacaju strašne kletve i anateme na protivnike i konkurente. Upliv ezoterije u sportu je najprimetniji na kontinentu gde takav vid uticanja na sled događaja ima najdužu tradiciju – na crnom kontinentu, ali ni ostali delovi sveta, u kojima nauka i racionalan način mišljenja vladaju već vekovima, nisu imuni na veru u ono čime bi se srednjevekovna Inkvizicija rado pozabavila.

 

Pažljivom posmatraču pogled kroz žbunje otkriva predeo skorelog blata, izbrazdan tragovima nekadašnje trave. Iz vrelog kenijskog pejzaža izniče trošna čatrlja u kojoj ispred vatre, sa prekrštenim nogama, sede dva postarija muškarca sa izrazom lica nekoga ko je u teškom poslu. Jedan od njih, starina u svojim šezdesetim, ispisuje nešto arapskim slovima na drvenoj tabli prekrivenoj belim peskom. »Jarabi«, sikće starina dok grupa mladića na drugom kraju prostorije pomno prati i najmanji gest sedokosog. Mladići su lokalni navijači engleskog Arsenala. Došli su kod premudrog Mze Shahe Vivahija, poznatog šamana, da im predvidi budućnost njihovog omiljenog kluba, koji je već nekoliko sezona bez titule. Arsenal izostaje iza svojih tradicionalnih neprijatelja, Mančestera, Čelsija i Liverpula, u borbi za prvaka.

Scena u Mze Shahovoj kolibi je samo deo navijačke svakodnevice u provincijskom delu Kenije, gde je čarobnjaštvo široko rasprostranjena praksa, koja se shvata kao ništa drugo do upotreba tradicionalne medicine. Međutim, neki su mišljenja da je takva praksa, koja je rasprostranjena i van granica Kenije, kriva za mnoge misteriozne smrti i nesreće, što Mze Shahu i njegovom partneru Mze Omaru ne smeta da svoj biznis razvijaju i u ostalim delovima Afrike. Dvojica njihovih sunarodnika iz Zanzibara su bili čak i na platnom spisku dva najpoznatija tanzanijska kluba, Jange i Simbe, uvučena u incident sa bizarnim ritualom 2004. godine. Pred početak utakmice, igrači Jange su savetovani da ispred gola pospu izvesni prah u kombinaciji sa ljuspama zmijskog jajeta, dok su igrači Sambe urinirali na jedanaestercu. Fudbalski savez je kaznio oba kluba zbog ponašanja koje je okarakterisano kao neprihvatljivo.

U prošlosti se dešavalo da je žrtvovanje životinja, najčešće koza, zmija i krava, propraćeno polivanjem neposredne okoline stadiona krvlju tih životinja. Na samom stadionu su pobijani štapovi dobijeni od magičnih biljaka, a neretko su i delovi mrtvih tela, pronađenih na grobljima, zakopavani u neposrednoj blizini terena. Međutim, u novije vreme voodoo eksperti se sve više udaljavaju od samih stadiona. Savremeni žreci i vračevi tvrde da ne moraju fizički da budu prisutni kako bi magija imala efekat, jer mogu da deluju i sa velike udaljenosti. Jedan od najefikasnijih rituala je ispisivanje imena najboljih suparničkih igrača na stablu baobaba koje se potom pokrije crnom tkaninom, i ti igrači neće videti loptu prilikom utakmice kao da su slepi.

Kenijski fudbalski zvaničnici se javno ne izjašnjavaju o temi ezoterije u njihovom fudbalu, ali privatno priznaju da džudžumeni (kako nazivaju tamošnje šamane) plaše igrače i često izazivaju nezadovoljstvo koje te igrače navodi da napuste klub. Neki nacionalni klubovi su propali u nekoliko poslednjih godina, dok drugi doživljavaju masovan odliv stranih igrača, kriveći okultnu atmosferu koja vlada u regionu. Ni navijači nisu lišeni posledica veštičarenja, pa su zabeleženi slučajevi smoubistava nakon što su voljeni timovi gubili utakmice. Ali ni treneri nisu izopšteni iz ujdurmi ovoga tipa. Prilikom Afričkog kupa 2002. godine, kamerunski trener Vini Šefer je polufinalni meč morao da odigra bez pomoći svog zamenika, Tomasa Nkona. Legendarni golman Kameruna, koga pamtimo po briljantnim odbranama sa Svetskog prvenstva u Italiji 1990, veče pred polufinale je uhvaćen kako ukopava iznutrice uginulih životinja u teren, a potom ta mesta prska eliksirom nepoznatog sastava. Nkono je u lisicama priveden u policijsku stanicu, gde je proveo i sutrašnji meč. Što je na kraju krajeva možda bilo i dobro, imajući u vidu pretnje koje su stizale od strane protivničkog polufinaliste. Afrički fudbalski savez je odlučio da se prekine sa takvom ezoteričnom tradicijom na fudbalskim terenima. Nikakva supstanca ne sme biti prosipana po igralištima, a na klupama sa timovima ne sme sedeti nijedan šaman, vrač, žudžumen, žrec, čarobnjak niti bilo koji drugi okultni volšebnik. Takve mere su uvedene nakon susreta reprezentacija Ruande i Ugande. Ždralovi, kako je nadimak ugandskih fudbalera, promašili su pet čistih šuteva ka golu. Lopta je svih pet puta pogađala stativu ili prečku. Promašaji se nisu pripisivali greškama igrača, jer dodatni par rukavica, koji je bio zakačen za mrežu golmana Ruande objašnjavao je sve. Uz frenetične povike – »veštičarenje, magične šake, prevara«, publika ulazi na teren izazivajući masovnu tuču koja je trajala nekoliko sati i u kojoj su učestvovali igrači oba tima. Dobro je poznata i sada već legendarna pobeda Obale Slonovače u Afričkom kupu nacija 1992. Posle izvođenja jedanaesteraca, Obala Slonovače je slavila sa 11:10, a navijači su slavili džudžumena koga je angažovalo Ministarstvo sporta za ovo prvenstvo. Sam magister, tvrdio je da nikada Ministarstvo nije platilo njegove usluge. Kao rezultat svega, moćni vrač je bacio prokletstvo na nacionalni tim. I zaista, Slonovi (nadimak fudbalera Slonovače), nikada više ništa nisu osvojili. Na kraju pod jakim pritiskom javnog mnjenja, 2002. godine, ministar odbrane se javno izvinjava vraču zbog neispunjene obaveze države nakon Kupa 1992, štedro nudeći odštetu u iznosu od 2000 dolara uz molbu za ponovni angažman.

Slično se desilo i reprezentaciji Australije, koja je 1970. u meču sa Rodezijom angažovala usluge vrača iz Mozambika. Pošto dogovor nije ispoštovan, vrač je preokrenuo kletvu. Australija je na učešće na Svetskom prvenstvu čekala sledećih 36 godina, a čekala bi možda i duže da poznati australijski voditelj Džon Safran 2004. nije otputovao u Afriku i angažovao drugog vrača koji je skinuo prokletsvo. Pobedivši Urugvaj u kvalifikacijama, Australija je zaigrala na prvenstvu 2006. godine.

»Kao što svaki nemački klub ima svog masera, svaka afrička ekipa ima svog vrača«, reči su Entonija Bafoa, nekadašnjeg reprezentativca Gane i bivšeg igrača Bundes lige, sada zaposlenog u Fudbalskom savezu Gane. Koliki je upliv okultnog u sportu na crnom kontinentu najbolje odražava proglas jednog od ozbiljnijih afričkih sportskih časopisa, Bocvana sport ilustrejtida, koji je osetio potrebu i dužnost da informiše građane: »Ne postoje dokazi da se fudbalska pobeda može postići isključivo veštičarenjem«.

Tamna strana sporta VI

Sportske misterije

deo drugi

Izvorno, reč mysterium  je u latinskom i starogrčkom označavala sveti obred, najviše se vezujući za Eleusinske,  Dionizijske i Dijanine svečanosti. Vremenom, termin misterija povlači za sobom i druga značenja, pretapajući se u savremenom dobu u dalek odjek prvobitne upotrebe. Tajanstveno, neobjašnjivo, u najmanju ruku sumnjivo, koje i danas prepoznajemo u svim sferama čovekovih delatnosti, pa tako i u sportu, neprestano izazivaju nesmanjenu pažnju stručnjaka, laika ali i naizgled nezainteresovanih ljubitelja sportskih dešavanja. Opovrgavane, tumačene, iznova aktuelizovane, sportske misterije čine sastavni deo onoga zbog čega je ljudski rod spreman na odricanja, radosti i tuge – suštinu onoga zbog čega sport i volimo.

Kasijus Klej – Soni Liston, nameštaljka ili zaslužena pobeda?

Da li je Soni Liston lažirao jedan ili oba meča protiv Kasijusa Kleja, možda je pravo pitanje, a ne da li je uopšte lažirao ijedan. Mnogi, uključujući i bokserske insajdere godinama čvrsto veruju u to. Najviše njih je koji su ubeđeni da je Liston lažirao poraz u drugom meču, u Luistonu, ali ne i prvi, u Majamiju, 1964.

U prvom meču, Liston je izgubio titulu, ne želeći da započne sedmu rundu, a u revanšu, godinu dana kasnije, Liston pada u prvoj rundi posle udarca koji mnogi do danas nazivaju fantomski. Izgledalo je da je Liston sposoban za ustajanje sa poda, ali on to nije učinio, što je proglašeno tehničkim nokautom.

Oni koji veruju da je Liston namerno ostao na podu aludiraju na njegove veze sa kriminalnim krugovima. Tokom te dve godine, Liston je bio pod snažnim uticajem jednog živopisnog karaktera, poznatog u podzemlju pod imenom Eš Reznik, koji je posedovao kazino u Vegasu, kontrolisan od strane njujorške mafije, gde je Liston i trenirao. Pitanja se sada mogu preformulisati: Da li je Reznik orkestrirao klađenje uredivši da Liston naprasno izgubi u prvom meču, i da li je uredio ishod drugog, sugerišući Listonu da ostane na podu u drugom meču?

Međutim, nikakve činjenice ne potkrepljuju teoriju o nameštenim mečevima. Liston je mafiji bio korisniji kao šampion nego kao bivši šampion; Liston je imao veze sa podzemljem, Klej nije.

Šta se onda zapravo desilo?

Činjenica je da je Liston uživao ulogu velikog favorita. U tom trenutku, niko nije mogao da pretpostavi u koga će izrasti Klej, koji je prethodna dva meča dobijao na poene. Sa druge strane, Liston je imao fantastičnih 35-1, i fizički je dominirao, zaradivši nadimak »Supermen«. Činjenica je da se Liston nije propisno pripremao za meč sa Klejom. U tom segmentu Reznik možda snosi najveću krivicu jer je hranio Listonovu nezajažljivu potrebu za vinom, ženama i noćnim provodom. Rezultat takvog načina života je nespremnost za 15 rundi u borbi za titulu sa mnogo mlađim, svežijim i okretnijim protivnikom. Koji se nije istopio pod Listonovim prodornim i samouverenim pogledom pred početak meča.

Meč se nije odvijao kako je Liston očekivao. Glasine kruže da je u svom uglu, pred četvrtu rundu rekao treneru da mu rukavice premaže mašću za reumatična oboljenja (kolokvijalno poznatoj kao tigrova mast, prim. aut.) a događaji u toj rundi podupiru takva govorkanja. Na pauzi između četvrte i pete runde Klej se žali na peckanje u očima, i želi da prekine meč. Trener Anđelo Dandi ga kuraži rečima da sada nema povlačenja, posebno ne kada je titula u pitanju. U petoj rundi Klej uspeva da se konsoliduje, i u nastavku se čini da čak može i u nekoliko navrata da obori Listona. Sa posekotinom ispod levog oka, staračkog držanja, Liston odbija da započne sedmu rundu.

Petnaest meseci kasnije, iznenađujuće, Liston izlazi u ring ponovo kao kladioničarski favorit. Pada u prvoj rundi, a film pokazuje da je udarca zaista bilo. Razloge poraza možda treba tražiti u atmosferi koja je prethodila meču, pre nego u teoriji o nameštaljci.

Revanš je prvobitno zakazan za novembar 1964, a Liston se, posramljen u Majamiju, ovaj put propisno pripremao. U međuvremenu, Klej je zbog problema sa hernijom upućen na bolničko lečenje, što je meč odložilo za šest meseci. Poznavaoci boksa svedoče da je odlaganje potpuno poremetilo Listonov ritam, i da u maju više nije bio potpuno spreman. Drugi bitan događaj se desio u februaru 1965. U Njujorku je u atentatu ubijen Malkolm X, Klejov prijatelj i vođa muslimanske sekte koju je Klej (sada već Ali) javno prigrlio. Pojavile su se glasine da je bokserski meč idealna prilika za atentat i na samog Alija. U takvoj atmosferi teško je odrediti šta se Listonu zaista desilo. Možda je zaista odabrao mekšu podlogu za svoje ateriranje. Možda je zaista upozorenja atentatora shvatio ozbiljno, odabravši da se u ringu nađe što kraće, u slučaju da neko ima oružje i započne da gađa. Ili jednostavno nije želeo da ga Klej pretuče jače nego prethodnog puta.

Finale Svetskog prvenstva u Engleskoj 1966. Da li je lopta prešla liniju?

Engleska je u meču sa Zapadnom Nemačkom vodila do pred kraj, kada prima gol i odlazi u produžetke. U dvanaestom minutu Alan Bol centrira a loptu zahvata engleski napadač Džef Herst i šutira sa bliske udaljenosti od gola. Lopta udara u unutrašnju stranu stative, odbija se na, ili tik pored linije, a potom je izbijena iz šesnaeterca od strane nemačke odbrane. Engleski igrači slave pogodak, ali glavni sudija, Gotfrid Dinst nije uveren u regularnost pogotka, tako da konsultuje linijskog sudiju Tofika Bahramova, koji neverbalnim sredstvima (arbitri nisu znali ni jedan jezik na kome bi mogli efikasno da komuniciraju) daje svoje viđenje pogotka. Nakon toga, švajcarski arbitar presuđuje gol domaćinu, ostavljajući 400 miliona gledalaca širom sveta u prepirci da li je gol postignut ili ne.

Poštujući pravila igre, u kojima je definisano da je pogodak slučaj kada cela lopta pređe gol liniju, Nemci (uvek racionalni i praktični Nemci, sic!) su se pitali zašto lopta nije završila u mreži, što bi bio slučaj da je lopta prešla liniju, nego se opet odbila u igračko polje. Kasnije, Bahramov je u svojim memoarima objašnjavao da je mislio da se lopta odbila od unutrašnje strane mreže, a da je samo odbijanje bilo tako brzo da se nije moglo videti golim okom. Glavni sudija je tvrdio da nije video samu scenu, a neki komentatori su aludirali na Bahramovljevu pristrasnost zbog eliminacije SSSR-a u polufinalu od strane Nemaca. Kako bi kontroverza bila veća, tračevi kruže kako je 1996, u samrtničkoj postelji, Bahramov upitan kako je znao da li je bilo gola ili ne. Odgovorio je kratko:»Staljingrad«.

Prilikom kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 2006, istina kakva god da je, nije zasmetala engleskim navijačima da sa stadiona Tofik Bahramov sa cvećem u rukama posete grob proslavljenog arbitra.

Tamna strana sporta V

Sportske misterije

deo prvi

Izvorno, reč mysterium  je u latinskom i starogrčkom označavala sveti obred, najviše se vezujući za Eleusinske,  Dionizijske i Dijanine svečanosti. Vremenom, termin misterija povlači za sobom i druga značenja, pretapajući se u savremenom dobu u dalek odjek prvobitne upotrebe. Tajanstveno, neobjašnjivo, u najmanju ruku sumnjivo, koje i danas prepoznajemo u svim sferama čovekovih delatnosti, pa tako i u sportu, neprestano izazivaju nesmanjenu pažnju stručnjaka, laika ali i naizgled nezainteresovanih ljubitelja sportskih dešavanja. Opovrgavane, tumačene, iznova aktuelizovane, sportske misterije čine sastavni deo onoga zbog čega je ljudski rod spreman na odricanja, radosti i tuge – suštinu onoga zbog čega sport i volimo.

Ko je ubio Džordža Brauna?

Početak aprila 1984. godine Novi Južni Vels je dočekao u stravičnom šoku. Čitava Australija je bila skamenjena brutalnim ubistvom Džordža Brauna, bivšeg engleskog dresera, a kasnije poznatog australijskog džokeja i trenera. Tridesetosmogodišnji Braun je preminuo u sadističkom napadu u kome su mu najpre slomljene obe noge i obe ruke, a potom ustreljena lobanja. Nikada niko nije optužen za ovo monstruozno ubistvo, iako je s vremena na vreme australijska javnost pokazivala interesovanje da se zločin razreši. Poslednji put kada su činjeni izvesni napori u tom smeru, 2009. godine, istraga je utihnula usled nemogućnosti da se angažuje ljudstvo koje je radilo na slučaju 1984. Neki od policajaca su razmešteni, neki penzionisani, a agent koji je vodio istragu je poginuo u saobraćajnoj nesreći 2006.

Početkom osamdesetih, korupcija u politici i konjskim trkama dostigla je zastrašujuće razmere. Braun je u danima pred smrt obaveštavao brata Alana i sestru Džin o pretećim pozivima u noćnim satima koji su mu poručivali da njegov konj, imenom MekGlinči, ne sme da pobedi. U martu 1984. Braun poziva ženu sa kojom već neko vreme živi rastavljeno, da je pristao, iako ne želeći, da učestvuje na trci u Brizbejnu. Sedam dana kasnije, sa mladom ždrebicom Rajsli, na toj trci na veliko iznenađenje svih uspeva da osvoji drugo mesto. Uveče, dva dana kasnije, Džordž Braun je otet, mučen i ubijen. Nešto posle ponoći, džokejovo ugljenisano telo je nađeno u olupini izgorelog auta na periferiji Volongonga. Nakon njegove smrti nekoliko različitih teorija o motivima ubistva sporadično se pojavljivalo u štampi. Najglasovitija je bila ona o dugu od pola miliona dolara koje je navodno Braun dugovao bukmejkerima. Međutim nijedna teorija nije počivala na čvrstim dokazima, i čini se da je Braun platio strašnu cenu za neizvršenje zadatka u Brizbejnu. Brutalnost ubistva, kasnije poteškoće u policijskoj istrazi i novinari, iskusni u ohrabrivanju ljudi da progovore, sugerišu da su posredi bili nemilosrdni kriminalci, koji po svoj prilici, nikada neće odgovarati za ovaj zločin.

Šta se desilo sa Ronaldom pred finale Svetskog prvenstva 1998?

Postoji samo jedna osoba koja zna šta se desilo sa Ronaldom sat vremena pre finalne utakmice u Francuskoj – Ronaldo sam.

Brazilski superstar je izazvao jednu od najvećih misterija u fudbalskoj istoriji, kada je njegovo ime izostalo sa spiska igrača, da bi se volšebno pojavilo koij trenutak pred početni udarac. Potpuno zasluženo, reprezentacija Francuske nadigrava selekciju Brazila, a Zinedin Zidan osvaja navijače širom sveta maestralnom igrom, iako se šire teorije zavere o Ronaldovoj ulozi u porazu Brazila. Činjenice su sledeće:

Sedamdeset dva minuta pre početka meča Ronaldovo ime nije na spisku Zagalovih momaka.

Sedamdeset minuta kasnije njegovo ime je ponovo na spisku.

Glasine o razdoru  u brazilskom kampu samo su ojačane odbijanjem da se izađe na zagrevanje.

Igra ne odaje ništa zanimljivo sve do dvostrukog Zidanovog ušetavanja i vođstva od 2:0 pre poluvremena.

Desaji dobija crveni karton u 68. minutu ali Brazilce ništa ne spasava od još jednog gola.

U početku je objavljeno da Ronaldo ima problem sa skočnim zglobom, a onda da su u pitanju bolovi u stomaku.

Pojavljuju se glasine o namernom trovanju, kao i o Ronaldovom turbulentnom ljubavnom životu.

Konačno, klupski lekar Lidio Toledo otkriva da je napadač požurio u bolnicu uznemiren grčevima koji su ga prenuli iz sna.

Brazilski mediji su zahtevali da saznaju kako je Ronaldu uopšte dopušteno da igra, kada evidentno psihički, ako ne i fizički, nije bio spreman da istrči na teren.

Na kraju, sve kritike stižu trenera Zagala, koji priznaje da ni sam nije bio oduševljen Ronaldovom odlukom da zaigra, ali je pritom negirao insinuacije kako je igrača stavio na listu zbog snažnog pritiska brazilskog sponzora, kompanije Najk. Kako bilo, Kompanijina sveprisutnost u medijima je garantovala mit o Timu snova, nešto što se na terenu zapravo nijednom tokom prvenstva nije desilo. Kada je mehur pukao, najveća žrtva je izgleda ostao Ronaldo, čiji su um i telo, pod pritiskom da tim dovedu do željenog trofeja, jednostavno sagoreli. Uhvaćen između savremenih poslovnih zahteva i tradicionalnog nacionalnog ponosa, njegova napukla karijera je živi spomenik opasnosti od jednog takvog moćnog koktela.

Da li sportisti moraju da se uzdržavaju od seksa pre velikih takmičenja?

Tradicija apstinencije je oduvek veoma jaka u sportovima kao što su boks i fudbal, u kojima se agresivnost vrednuje kao pozitivna osobina. Dobro je poznat slučaj Muhameda Alija, koji je po sopstvenom priznanju apstinirao i po šest nedelja pred važan meč. Međutim, savremena nauka nema pouzdanih dokaza da upražnjavanje seksa neposredno pred takmičenja bitnije utiče na atletske sposobnosti, iako neki naučnici smatraju da suzdržavanje pomaže boljoj psihičkoj koncentraciji. Ijan Šrir, jedan od najboljih svetskih doktora sportske medicine, sa univerziteta MekGil u Montrealu tvrdi da postoje samo dva načina da seks utiče na sportske performanse: »Prvi način je da se probudite ujutru sledećeg dana iscrpljeni i slabi. To je opovrgnuto. Drugi način je da upražnjavanje seksa utiče na vaše psihičko stanje. No, to još uvek nije dokazano.«

Da li je Suzi otrovala »Kivije«?

Knjiga koju je objavio telohranitelj Nelsona Mendele, 2000. godine, produžila je jednu od poznatijih ragbi misterija. Rori Stejn, koji je bio zadužen za obezbeđenje Novozelanđana tokom Svetskog prvenstva 1995. u Južnoafričkoj Republici, navodi da su igrači otrovani dva dana pre finalnog meča sa domaćinom. Trener »Kivija«, Lori Mejns, je čak unajmio privatnog detektiva kako bi otkrio zašto sedmorica njegovih igrača imaju simptome trovanja hranom. Detektiv je otkrio da je Dalekoistočni Sindikat potplatio izvesnu konobaricu po imenu Suzi da pojača pića koja su pili igrači. U svojoj knjizi »Korak iza Mendele«, Stejn svedoči da je tog dana, vrativši se u hotel, zatekao prizor nalik na ratište. Posvuda tela koja leže, stenju i grče se. »Nema sumnje da su bili otrovani. Bio sam veoma uznemiren što se to desilo u mojoj zemlji, ljudima za koje sam bio zadužen«, zaključuje bivši telohranitelj, a potonji pisac bestselera.

Tamna strana sporta IV

Sportski skandali

drugi deo

Upotreba nedozvoljenih supstanci na sportskim takmičenjima je često sinonim za skandale u sportu. Uz sve mere koje se preduzimaju, zabranjena doping sredstva su kroz istoriju toliko usko povezana sa sportom i sportistima da takav vid posezanja za uspehom počinje da se doživljava kao ružan ali neraskidiv deo sportske svarnosti. Rezultat toga je potraga za drugim vidovima ekskluzivnog materijala, predatorska medijska usredređenost na lični život sportskih heroja, frenetična potraga za najskandaloznijim momentima iz njihovih života, koja, iako socijalno neopravdana, na omalovažavajući ali  senzacionalistički način, samo uvećava ionako ogromnu popularnost globalnog sporta.

Majk Tajson i Holifildovo uvo

Majk Tajson i Evander Holifild su se po drugi put susreli u ringu 28. juna 1997. godine. Napetost, dovedena do usijanja, prokapava od trenutka druge runde kada, posle nezgodnog sudara glavama, Tajson zadobija posekotinu iznad desnog oka. Početkom treće runde, pojavljuje se iz svog ugla bez štitnika za zube. Sudija Mils Lejn, primetivši to, naređuje mu da se vrati u svoj ugao i stavi štitnik. Gvozdeni Majk poštuje prigovor, vraća se u ugao, stavlja štitnik i meč se nastavlja. U jednom trenutku, bokseri su u klinču, Tajson vrti glavom iznad Holifildovog ramena, i ujeda ga za desno uvo, ponet ratničkim amokom po kome je prepoznatljiv tokom svoje karijere. Meč je prekinut na nekoliko minuta, a Lejn kažnjava Tajsona sa oduzimanjem dva boda. Lekar nakon pregleda, konstatuje da Holifild može da nastavi meč. Međutim, nakon još jednog koškanja u klinču, Tajson grize i desno Holifildovo uvo. Holifild rukama gura protivnika i povlači se unazad. Ovaj put Lejn ne prekida borbu i oba borca dočekuju zvono za kraj runde i odlaze u svoje uglove. Nemotivisano, Tajson se zatrčava prema uglu u kome su se nalazili Holifild i njegov trener Bruks, spreman da raskloni svakog ko mu se nađ na putu, ali je odbačen u svoj ugao. Nakon ovog incidenta, oficijelnom spikeru ne preostaje ništa drugo do da objavi sudijsku odluku:»Sudija Lejn diskfalifikuje Majka Tajsona zbog ujedanja Evandera Holifilda za oba uveta.«

Nelson Pike Junior

Na velikoj nagradi Singapura, u septembru 2008, stručni štab Renoa naređuje Nelsonu Pikeu Junioru da namerno izazove sudar svog bolida kako bi omogućio pobedu svom kolegi iz tima, Fernandu Alonsu. Novinari su neštedimice okarakterisali ovakav gest kao najodurniji primer varanja u svetskom sportu. Mnogi su se složili da ovo nije pojedinačni čin postizanja nelegitimne pobede, već ozbiljnija manipulacija ljudima. »Renoov zločin nije puka obmana, već se pokazuje kao varanje koje je potencijalno smrtonosni akt, kao potencijalno ubistvo na kraju krajeva«, piše londonski Tajms koji najdalje odlazi u osudi Renoovog tima.

Roj Džons Junior

Predstavljajući Ameriku na Olimpijskim igrama u seulu 1988, Roj Džons Junior osvaja srebrnu medalju. Na putu do finala, Džons ne gubi nijednu pojedinačnu rundu, suvereno dominirajući nad svojim protivnicima. Međutim, u finalu gubi sa 3-2, sudijskom odlukom koja je od prvog trenutka okarakterisana više nego kontroverznom. Džons gubi od južnokorejskog boksera Park Si-Huna, uprkos razornim udarcima koje je zadao tokom tri runde, u krajnjem skoru 86 naspram Parkovih 36. Navodnu sumnju u ishod meča produbljuje sam Park, koji se izvinjava Džonsu ali i jedan od sudija koji priznaje da je odluka pogrešna. Sva tri arbitra koja su glasala protiv Džonsa su konačno suspendovana, nakon što je Istražni komitet utvrdio da su duže vreme uživali gostoprimstvo (pominjane su basnoslovne količine skupocenih vina i probranih jela) južnokorejskih zvaničnika, ali odluka o pobedniku nikada nije izmenjena.

Rozi Ruiz

Na Bostonskom maratonu 1980. godine pre svih ostalih takmičarki u cilj pristiže do tada nepoznata Rozi Ruiz, postavivši novi rekord od 2 sata i 31 minuta. Ruizova nije pokazivala znake znojenja i umora, a niko nije mogao da potvrdi da ju je video ranije tokom trke. Prema različitim izjavama svedoka, Ruizova je koristeći se metroom, ušla na stazu tek pola kilometra pre ciljne linije. Uprkos njenom negiranju prevare, diskvalifikovana je, a pobeda je pripala drugoplasiranoj takmičarki Žaklin Garo.

Tonja Harding

Tonja Harding, američka reprezentativka u umetničkom klizanju, ozloglašena je zbog učešća u napadu na konkurentkinju Nensi Kerigan, tokom nacionalnog takmičenja u Detroitu 1994. godine. Na njen nagovor, bivši muž, Džef Giluli, i njegov kompanjon Šoun Ekhart, unajmljuju lokalnog propalicu Šejna Stanta koji Keriganovu ranjava u koleno. Hardingova pobeđuje na takmičenju dok je Koriganova prisiljena da se povuče. Nakon istrage, Američka klizačka federacija odlučuje da Hardingovu izopšti iz olimpijskog tima, ali ona zadržava svoje mesto koristeći svu moguću pravnu zaštitu. Na Igrama završava osma, dok oporavljena Keriganova osvaja drugo mesto. Nakon Igara, Federacija doživotno suspeduje Hardingovu, bilo kao klizača bilo kao trenera.

Grčki sprinteri

Sedam godina nakon skandala sa Olimpijskih igara u Atini 2004, grčki sprinteri, Kostas Kenteris i Keterina Tanu, osvajači medalja iz Sidneja 2000, zadobili su oslobađajuću presudu. Uoči Igara 2004, oni su iscenirali saobraćajnu nesreću kako bi izbegli antidoping kontrolu i prvobitno su osuđeni na po 31 mesec zatvora. Sud je umanjio kaznu njihovom bivšem treneru Hristosu Cekosu sa 33 mjeseca zatvora na 12 mjeseci, uslovno na tri godine.

Skandal iz 2004. godine smatra se za najveću aferu na Olimpijskim igrama od kada je Kanađanin Ben Džonson zbog pozitivnog antidoping testa izgubio zlatnu medalju osvojenu u trci na 100 metara u Seulu 1988. godine. Početak suđenja grčkim sprinterima kasnio je godinama zbog odsustva svedoka, a konačno je počeo u januaru ove godine. Atletski savez Grčke oslobodio je 2005. godine Kenterisa i Tanu od optužbi za uzimanje dopinga. Kenteris je u Sidneju osvojio zlatnu medalju u trci na 200 metara, a Tanu je bila srebrna u trci na 100 metara. Međunarodna atletska federacija (IAAF) uložila je žalbu na tu presudu pred Arbitražnim sudom za sport.Slučaj je tada rešen vansudskim sporazumom, a grčki sprinteri su priznali kršenje pravila o antidopingu i formalno odslužili kazne dvogodišnje suspenzije iz takmičenja.

Tamna strana sporta III

Sportski skandali

prvi deo

Upotreba nedozvoljenih supstanci na sportskim takmičenjima je često sinonim za skandale u sportu. Uz sve mere koje se preduzimaju, zabranjena doping sredstva su kroz istoriju toliko usko povezana sa sportom i sportistima da takav vid posezanja za uspehom počinje da se doživljava kao ružan ali neraskidiv deo sportske svarnosti. Rezultat toga je potraga za drugim vidovima ekskluzivnog materijala, predatorska medijska usredređenost na lični život sportskih heroja, frenetična potraga za najskandaloznijim momentima iz njihovih života, koja, iako socijalno neopravdana, na omalovažavajući ali  senzacionalistički način, samo uvećava ionako ogromnu popularnost globalnog sporta.

Hensi Kronje

Mnogi od najvećih sportskih skandala, koji se često završavaju i tragično, dešavaju se upavo zbog preozbiljnog pristupa sportu.  Dobro je poznat primer ustreljenog kolumbijskog fudbalera Eskobara. Motiv nije ostao najjasniji, ali je Eskobar ubijen nedugo nakon autogola koji je Ameriku plasirao dalje, na Svetskom prvenstvu 1994. Kako bilo, fudbal je toliko masovan sport da incidenti i kiksevi igrača ubrzo ostaju zaboravljeni na talasu sledećeg predstojećeg velikog takmičenja. Hensi Kronje nije bio te sreće.

Svet kriketa je ozbiljno uzdrman do temelja u trenutku  kada je kapiten Južnoafričke republike, koji je do tada uživao neprikosnoven imidž finog momka, osumnjičen za lažiranje utakmica. Dobivši doživotnu suspenziju, gine u avionskoj nesreći dve godine kasnije, 2002. godine, što je pristalicama teorije zavere dalo obilan materijal za razmišljanje. U svakom slučaju, Hensi Kronje je bio moćna figura Južne Afrike, ali možda samo vrh brega uvučen u još moćnije kladioničarske sindikate.

Lebon i Ćinzano

Ćinzano je bio šampionski konj Urugvaja. Lebon je takođe bio dobar konj, veoma nalik Ćinzanu, ali nikada osvajač trofeja kao Ćinzano. Veterinar Mark Džerard je oba konja dopremio u Ameriku 1977. godine, nakon čega je Ćinzano naprasno uginuo. Džerard uredno naplaćuje 150 000 dolara od osiguranja, i celu svotu hrabro ulaže na Lebona na predstojećoj trci u Belmon Parku. Lebon, iako ocenjen kladioničarskom kvotom od 57:1 lako dobija trku, i Džerardu poprilično puni džepove. Neko vreme nakon toga, izvesni urugvajski novinar, prema izjavama jedne Džerardove poznanice, najverovatnije prolazne ljubavnice, koja je izgubila 10 000 dolara u toj trci, alarmira vlasti u Njujorku da pobedničkog konja podvrgnu pregledu, posle koga se jasno utvrdilo – pobednički konj nije Lebon, već uskrsli Ćinzano.

Španski paraolimpijski košarkaški tim

Španski košarkaški tim 2000. godine osvaja zlatnu medalju na Paraolimpijskim igrama za ometene u razvoju. Sjaj najvišeg odličja je pomutio samo jedan uzgredan detalj: desetorica od dvanaest igrača španskog tima nisu imali nikakvu vrstu intelektualnog invaliditeta! Karlos Ribagorda, najbolji strelac ekipe, skromno priznaje da je cela ekipa bila ohrabrivana, kako se istančanim psihološkim rečnikom izrazio, da se ponaša priglupo. Prevara je otkrivena ubrzo nakon Igara, a igrači su prinuđeni da vrate teško zavređene medalje.

Njujork Džajants 1951.

Jedne od prvih zlatnih godina ostvarenja američkog sna, Njujork Džajantsi su uspeli da naprave možda najveći povratak u istoriji bejzbola, uspevši da nadoknade 13 izgubljenih utakmica u toku šampionata i sustignu svoje najveće rivale, Bruklin Dodžerse. Na iznenađenje svih, Džajantsi u plej-ofu dobijaju Dodžerse, u seriji od tri utakmice. Pedeset godina kasnije, 2001, nekoliko bivših igrača Džajantsa je potvrdilo dugo uvreženu sumnju igrača i navijača Dodžersa, da su krali znake za sledeća bacanja, tokom poslednjih deset nedelja šampionata. Trener Džajantsa, uz pomoć najsavremenijeg teleskopa i sistema elektronskih signala koje je konstruisao fizičar Abraham Čedvik, iz svoje kućice je obaveštavao hvatače o bacanju koje će uslediti. Bob Tomson, igrač Džajantsa koji je plej-of završio pobedničkim home runom ostao je usamljen u tvrdnji da nije znao ni za kakve znake u trenutku kada je uputio bacanje koje se pročulo širom planete.

Tim Donahju

Tokom 2007. godine, sudija NBA lige, Tim Donahju, našao se u žiži skandala zbog optužbe u vezi prodavanja insajderskih informacija, kao i uticanja na rezultate utakmica. U avgustu iste godine, Donahju je optužen za dva krivična dela u vezi lažiranja utakmica, i počinje da sarađuje sa Federalnim istražnim biroom. Već uzdrman kredibilitet lige i njenih zvaničnika trpi novi udarac Donahjuevim priznanjem da postoji još sudija unutar lige koji nameštaju rezultate. Očajni Dejvid Štern se brani izjavom da je Donahju bitanga, usamljeni kriminalni slučaj. Donahju je osuđen na petnaest meseci zatvora ali NBA i dalje pokušava da se uhvati u koštac sa skandalima koji je potresaju. I danas mnogi sportski novinari i stručnjaci veruju u neophodnost još rigoroznijih mera kako bi se među fanove vratila vera u najjaču košarkašku ligu.

Ben Džonson

Kanadski sprinter Ben Džonson je 24. septembra 1988. godine na Olimpijskim igrama u Seulu postavio svetski rekord u finalnoj trci na 100 metara – 9,79 sekundi. Nakon tri dana utvrđeno je da je bio dopingovan, zbog čega je rezultat poništen, a Džonsonu je oduzeta zlatna medalja.

Čitava godina koja je prethodila Igrama u Seulu ostala je u znaku prepucavanja dva najveća rivala – Džonsona i Luisa. Pobedivši na mitingu u Švajcarskoj, Luis samouvereno uzvikuje da nikada više neće dozvoliti da ga Džonson pobedi. Međutim, u Seulu Džonson pretrčava stazu u samo 46 koraka i postavlja novi rekord. Nakon otkrivene prevare, Luis je osvojio zlatnu medalju, a Benu Džonsonu je doživotno zabranjeno da nastupa za Kanadu, ali mu je suspenzija kasnije smanjena na dve godine. Tek posle osamnaest godina javno je rekao da je žrtva velike američke zavere i da je kobne večeri primetio neke sumnjive ljude koji se motaju oko uzoraka urina i da je jedan od njih ubacio nešto u njegov uzorak.

Da bi isprobao svoje mogućnosti i dokazao da je žrtva nameštaljke, Džonson se 1999. godine pred 700 gledalaca trkao sa automobilom od kojeg je bio brži. Posvetio se kreiranju sportske obuće i odeće, i postao je vlasnik sopstvene modne sportske linije…

Kineska veza

Nakon ogromnog skandala na Olimpijskim igrama u Pekingu, u čijem se središtu našla gimnastičarska ekipa Kine pod optužbom da je falsifikovala dokumenta trima takmičarkama mlađim od 16 godina, u 2011. ova uvek prisutna gimnastička sila ne prestaje da iznenađuje. Kineskog gimnastičkog sudiju Bin Shaoa očekuje kazna Međunarodne gimnastičke federacije nakon što je otkriveno da je krivotvorio rezultate na prošlogodišnjim Azijskim igrama. Nestašni sudija je bio nadležan za ocenu složenosti vežbi na parteru u muškom finalu, a tokom takmičenja je promenio ocenu, pritom ne obavestivši glavnog sudiju. Izmenjena ocena je pogurala Shaovog sunarodnika Zhanga Chenglonga s drugog na podelu prvog mesta. O sudbini Bin Shaoa još uvek odlučuje disciplinska komisija Međunarodne gimnastičke federacije. Sasvim druga sudbina sačekala je bivšeg kineskog gimnastičara Zhang Shangwua, osvajača dve zlatne medalje na Univerzijadi 2001. godine, koji je pronađen kako prosi na ulicama Pekinga, nakon što je četiri godine proveo u zatvoru zbog pljačke. Šest godina nakon osvajanja medalja oba odličja je prodao po 50 juana, što iznosi oko 1000 dinara, kako bi se prehranio. Nakon toga je uhvaćen zbog krađe kompjutera i mobilnog telefona, zbog čega mu je i određena zatvorska kazna.

Tamna strana sporta II

Ma koliko budio ono najživotnije u čoveku, ma koliko bio sredstvo i svrha kojom se luči najplemenitije, najsvrhovitije i najbolje ljudsko, sport savremenog doba luta od najsvetlijih trenutaka pobedničkog slavlja, uzornog pregalaštva i opravdane slave sportskih heroja i institucija koje ispunjavaju srca miliona sportista i gledalaca, do najmračnijih kutaka ljudske svesti ispunjene tragedijama, udesima, skandalima, a neretko i nesrećnim drugovanjem sa okultnim i onostranim. Paradoksalno, ili po zakonima psiholoških dinamizama, takva, tamnija strana sporta, efikasno komunicira sa urođenim dvojstvom u čoveku, tako da globalni sport, i posredstvom jedne takve, negativne propagande, nikada ne gubi na popularnosti.

Sportske katastrofe

drugi deo

Prihvatali ili ne, voleli ili ne, sport često nalikuje ratnim dešavanjima. Kroz istoriju, sport i tragične povrede i smrti stoje ruku pod ruku, a žrtve stiču status koji se meri onim legendarnih ratnika. Takve smrti menjaju pogled na sport uopšte, pre nego što imaju uticaj na određenu naciju, ili ostaju u okvirima uplakanih porodica. Nastradali heroji i u smrti vrše snažan uticaj na sport kojim su se bavili, a neretko doprinose i revolucionisanju standarda zaštite i sigurnosti koji su komercijalnom sportu i više nego potrebni.

Minhenska tragedija

U avionskoj nesreći koja se 6. februara 1958.godine desila na minhenskom aerodromu poginula su 23 od 44 putnika Britiš Juropien ervejza, među kojima i osmorica fudbalera engleskog prvaka Mančester Junajteda. U avionu, koji je tri puta pokušavao da se odvoji od aerodromske piste u otežanim vremenskim uslovima, bila je ekipa Mančestera koja se vraćala iz Beograda s revanš susreta četvrtfinala Kupa šampiona protiv Crvene zvezde. Bila je to jedna od najtalentovanijih generacija u istoriji engleskog fudbala, a taj legendarni sastav Mančestera širom kontinenta je  bio je poznat kao “Bezbijeve bebe”, po treneru seru Matu Bezbiju koji je stvorio taj šampionski tim. Prvi pokušaj uzletanja iz Minhena izveden je u 14,19 časova, a drugi, takođe neuspešan, samo tri minuta kasnije. Oba pokušaja uzletanja su bila neuspešna zbog problema sa motorima jer je mešavina goriva bila pogrešna i motori su se čudno ponašali. Nakon toga, posada aviona odlučila je da putnike smesti u aerodromsku zgradu ali je u međuvremenu počeo da pada sneg. Dankan Edvads iskoristio je priliku da pošalje telegram gazdarici u čijem je stanu živeo. Sadržina telegrama je bila: “Svi letovi iz Minhena su otkazani, sutra stižem”. Međutim, nakon dugog savetovanja odlučeno je da avion poleti u 14,59 časova. Treći i poslednji pokušaj tragično je okončan samo četiri minuta kasnije. Avion nije uspeo da uzleti na vreme, a nakon što je probio aerodromsku zaštitnu ogradu desnim krilom je udario u kuću. Leva strana kokpita udarila je u drvo, a zadnji deo aviona se odvojio. Desna strana aviona je udarila u drvenu brvnaru u kojoj se nalazila cisterna sa benzinom, koja je ekplodirala. Istragom je utvrđeno da je nagomilavanje snega na drugom kraju piste drastično usporilo avion i onemogućilo mu da dostigne brzinu potrebnu da se odvoji od tla. Jedan od poginulih, Lajam “Bili” Velan, prilikom poslednjeg ulaska u avion izjavio je da je to možda put u smrt. “Spreman sam i za taj put!”, poručio je smelo Velan. Pored Velana i Edvardsa (koji je 21. februara umro u minhenskoj bolnici), tog tragičnog 6. februara poginula su još šestorica “Bezbijevih beba” – Džef Bent, Rodžer Birn, Edi Kolman, Mark Džons, Dejvid Peg i Tomi Tejlor. Život su izgubili i operativci kluba – generalni sekretar Volter Krikmer i treneri u stručnom štabu Tom Kari i Bert Veli. Poginulo je i osam britanskih novinara, među kojima je bio i bivši golman Mančester Sitija, Frenk Svift. Džoni Beri i Džeki Blančflaver su zadobili ozbiljne povrede i nikada više nisu igrali fudbal. Zanimljivo je da se među preživelim putnicima našla i Jugoslovenka Vera Lukić, koju je iz zapaljenog aviona, sa ćerkom Venonom, izvukao prvotimac Mančestera, Hari Greg.

Smrt Ajrtona Sene

Pogibija Ajrtona Sene označava kraj jedne zlatne ere u Formuli 1. Senina generacija je proizvela takve vozače kao što su Najdžel Mensel, Alan Prost, Nelson Pike i Gerhard Berger, od kojih je svaki vlastitu sigurnost žrtvovao u pokušaju da od svoje moćne mašine dobije i više od maksimuma. Ironično, Senina smrt je više plod greške u upravljanju bolidom, nego viteško dostignuće. Ne mogavši da iskontroliše vozilo, Sena je skliznuo sa staze i udario u zid. Nakon udara, zaštitna rešetka je, olabavivši se, popustila i udarila ga u glavu. Dan ranije, austrijski vozač, Roland Racenburger, poginuo je u sličnoj nesreći tokom probnog treninga. Kao posledica, upravni organi su obratili veću pozornost na pitanje bezbednosti u sportu, o čemu se i sam Sena često izjašnjavao, iako mnogi, čak i danas, takvo pitanje izjednačavaju sa nepotrebnim troškom u sportu.

Gana

Za vreme nekoliko sedmica u aprilu 2001, nekoliko tragičnih fudbalskih nesreća je zadesilo afrički kontinent. U toku utakmice u Južnoafričkoj republici 43 navijača je poginulo a 250 povređeno; 14 mrtvih i 51 povređen u Kongu; 1 mrtav i 39 povređenih nakon sukoba navijača i policije u Obali Slonovače. Međutim, najstrašnija nesreća se dogodila u Gani tokom ligaške utakmice između klubova Asante Kotoko i Hearts of Oak. Počelo je kada su navijači Asantea pokidali sedišta nakon dva postignuta gola Heartsa u poznim minutima meča. Nekoliko trenutaka kasnije policija je reagovala suzavcem, što je masu nateralo da ustukne prema izlazu za koji se ispostavlja da je zaključan. Uprkos tome, policija nastavlja svoju gasnu simfoniju, a rulja i dalje nadire ka zaključanom izlazu. Rezultat svega – 126 ljudi izgaženih na smrt i još više povređenih. Tokom te godine, skoro 200 ljudi je poginulo tokom mečeva u Africi, zahvaljujući spoju huliganizma, agresivnosti policije i trošnih stadiona. Razlog više da cenimo ogroman put koji je pređen do organizacije uspešnog Svetskog prvenstva.

Kurt Jensen i ostali

Kada je danski biciklista Kurt Jensen, usled prevelike doze amfetamina kolabirao na stazi tokom Olimpijskih igara u Rimu 1960, doping u biciklizam ulazi kao velika novost. Kao i u drugim sportovima, i u biciklizmu se pokušalo sa zataškavanjem pravog stanja. Tokom 2003, nakon decenija ignorisanja problema, napokon se pristupilo suočavanju sa situacijom. U periodu od samo 13 meseci, osmorica vrhunskih vozača, četvorica mlađih od 24 godine, od kojih jedan šesnaestogodišnjak, umrli su usled srčanog napada. Diskvalifikacije Mihaela Rasmusena i Aleksandra Vinokurova u 2007. govore u prilog tome da biciklizam i dalje obiluje nedozvoljenim sredstvima, ali i naznakama da je svet biciklizma konačno odlučan da reši ovaj problem.

Jedanaestorica šarenih

Avion koji je prevozio grupu surinamskih fudbalera holandskog porekla srušio se 1989. prilikom ateriranja na aerodrom Paramaribo Zanderiji u Surinamu. Poginuli fudbaleri, poznatiji kao šarena jedanaestorka, vraćali su se sa tradicionalnog prijateljskog meča sa Surinamom, utakmice koja se organizuje svake godine kako bi pokazao pozitivan uticaj fudbalskih zvezda na malenu izolovanu surinamsku zajednicu u Holandiji. Holandski reprezentativci, Rud Gullit, Frank Rajkard, Brajan Roj, Aron Vinter i Redži Blinker su učešće otkazali u poslednjem momentu usled obaveza u matičnim klubovima.

Boban Janković

Na kobnoj utakmici grčkog šampionata između Panionisa i Panatenaikosa, 29. априла 1993, isprovociran sudijskom odlukom zbog pete lične greške koja mu je dosuđena, ovaj temperamentni košarkaš zatrčao se i glavom udario o konstrukciju koša. Proslavljeni košarkaš Crvene Zvezde, Vojvodine i Panionisa, Slobodan Boban Janković, pada kao pokošen i tom prilikom zadobija povrede koje ga trajno odvode u invaliditet. Nakon trinaest godina agonije, protiv koje se hrabro borio trenerskim poslom sa mlađim kategorijama Panionisa, u noći između srede i četvrtka, 29. juna, Janković se nalazio na putu ka Rodosu, gde je išao na odmor, ali mu je pozlilo na brodu. Kapetan je odlučio da brod usmeri ka obližnjem Sirosu, ali srce ovog sportskog borca nije dočekalo ulazak broda u luku. Sudbina ovog proslavljenog sportiste je dovela do toga da se konstrukcija koša od tada oblaže sunđerom sa svih strana kako se ovako nešto nikada ne bi ponovilo.

Tamna strana sporta I

Ma koliko budio ono najživotnije u čoveku, ma koliko bio sredstvo i svrha kojom se luči najplemenitije, najsvrhovitije i najbolje ljudsko, sport savremenog doba luta od najsvetlijih trenutaka pobedničkog slavlja, uzornog pregalaštva i opravdane slave sportskih heroja i institucija koje ispunjavaju srca miliona sportista i gledalaca, do najmračnijih kutaka ljudske svesti ispunjene tragedijama, udesima, skandalima, a neretko i nesrećnim drugovanjem sa okultnim i onostranim. Paradoksalno, ili po zakonima psiholoških dinamizama, takva, tamnija strana sporta, efikasno komunicira sa urođenim dvojstvom u čoveku, tako da globalni sport, i posredstvom jedne takve, negativne propagande, nikada ne gubi na popularnosti.

Sportske katastrofe

prvi deo

Prihvatali ili ne, voleli ili ne, sport često nalikuje ratnim dešavanjima. Kroz istoriju, sport i tragične povrede i smrti stoje ruku pod ruku, a žrtve stiču status koji se meri onim legendarnih ratnika. Takve smrti menjaju pogled na sport uopšte, pre nego što imaju uticaj na određenu naciju, ili ostaju u okvirima uplakanih porodica. Nastradali heroji i u smrti vrše snažan uticaj na sport kojim su se bavili, a neretko doprinose i revolucionisanju standarda zaštite i sigurnosti koji su komercijalnom sportu i više nego potrebni.

Superga tragedija

U avionskoj nesreći iznad brda Superga, nedaleko od Torina, 4. maja 1949. tragično je izgubila živote skoro celokupna postava fudbalskog kluba iz Torina. Pored nastradalih igrača, u avionu su se nalazili i klupski zvaničnici, novinari koji su pratili ekipu i celokupna posada aviona.

Emocionalni gubitak za navijače bio je nenadoknadiv, jer su postavu činili igrači koji su osvojili poslednji naslov prvaka Serije A pre nego što je takmičenje prekinuto zbog dešavanja u Drugom svetskom ratu 1944, a nakon pauze uspeli da četiri puta uzastopno ponove taj uspeh (1946-1949). U trenutku nesreće, Torino je vodio u ligi, uz preostala četiri neodigrana meča do kraja. Klub je na preostalim mečevima nastupao sa omladinskim timom u znak respekta prema preostalim protivnicima (Đenova, Palermo, Sampdoria, Fiorentina), koji su uzvratili izvođenjem svojih omladinskih ekipa. Torino je dobio sva četiri preostala meča i osvojio titulu. Ova tragedija je ozbiljno uzdrmala italijanski državni tim, koji je u svom sastavu imao 10 igrača Torina. Sa druge strane, Torino je na sledeću titulu morao da pričeka sve do 1976.

Majkl Votson

Činilo se da su sudije prilično oštetile Majkla Votsona pri njegovom prvom pohodu na titulu u srednjoj kategoriji. Za većinu gledalaca, Votson je nadmašio svog protivnika, nepopularnog Krisa Jubanka. Publika je zahtevala revanš, i tri meseca kasnije, 21. septembra 1991, želja joj je i uslišena. Votson je dominirao mečom. Do kraja 11. runde, ostanak na nogama mu je garantovao dobijenu borbu. Na nesreću, u jednom trenutku je naleteo na direktan Jubankov udarac. Meč je otklizao u 12. rundu, ali dok je Jubank spajao serije udaraca, Votson jedva da je mogao da podigne rukavice. Konačno, sudija je prekinuo meč, ali je bilo već kasno. Votson je kolabirao u ringu, i ostao da leži preko 30 minuta koliko je medicinskom osoblju bilo potrebno da ga zbrine. Preživeo je, ali posle 40 dana kome i šest operacija na mozgu, Majkl Votson i britanski boks nikada nisu bili isti…

Poslednji Draženov koš

Vest o pogibiji Dražena Petrovića, jednog od najboljih košarkaša sa prostora eks-Jugoslavije, šokirala je ljubitelje sporta širom sveta. Život je izgubio 7. juna 1993. godine u saobraćajnom udesu na autoputu u Nemačkoj. Sedeo je na mestu suvozača kada je njegova prijateljica izgubila kontrolu nad volanom „folksvagen golfa“. Preminuo je na licu mesta. Ostavio je neizbrisiv trag među koševima igrajući za „Šibenik“, „Cibonu“, „Real Madrid“, „Nju Džersi“ i „Portland“, odnosno reprezentaciju Jugoslavije (151 utakmica). Poslednji koš postigao je u susretu reprezentacija Hrvatske i Slovenije, da bi već sutradan zauvek otišao sa životne scene. Imao je 29 godina. Zagreb mu je podario ulicu, a najlepša hrvatska sportska dvorana nosi naziv Memorijalni centar „Dražen Petrović“.

Žućkov poslednji napad

Dan pre tragične smrti Radivoja Koraća, jugoslovenska reprezentacija, u sklopu priprema za Evropsko prvenstvo 1969. u Napulju, odigrala je prijateljski meč u Sarajevu protiv selekcije Bosne i Hercegovine. Spektakl, koji su uveličali magovi igre pod obručima, poput Daneua, Nikolića, Gordića, Čermaka, Ražnatovića, Jelovca, Kapidžića, Tvrdića, krunisan je sa 35 poena Radivoja Koraća, koji je igrao veoma požrtvovano, iako je celu prethodnu noć proveo za volanom putujući iz Italije kako bi stigao na meč u Sarajevu. Sutradan,na dan pogibije, trener reprezentacije, Ranko Žeravica, išao je ispred svojim autom, zajedno sa suprugom, a Žućko ih je pratio. Bila je kiša i klizav kolovoz. Na jednom sasvim ravnom delu puta kod Nišića, Žućko je pokušao da pređe jednog “stojadina” sa mostarskom registracijom (vozač, oficir JNA). Navodno, stojadin je takođe ubrzao i u tom momentu je sa autobuske stanice pored puta, izašao autobus (u susret Koraću) na glavni put. Korać je zakočio i njegov auto se preprečio na putu, a autobus ga je udario u njegov zadnji kraj. Korać je ispao iz auta i ostao da leži na kolovozu. Jedina rana koju je zadobio bila je na zadnjem delu vrata. Ali se više nikada nije probudio. Zvižduk koji je Žućko zadobio nakon dosuđene pete lične greške, nekoliko minuta pre kraja revijalne utakmice dan pre, ostaje zapamćen kao poslednji zvižduk u Žućkovoj karijeri.

Hejsel stadion

Liverpul i Juventus, dva od najvećih klubova Evrope, po prvi put su se 1985. suočili u finalu najvećeg klupskog takmičenja. Pre nego što je meč započeo, navijači Liverpula reaguju na ismejavanja od strane italijanskih navijača, i probijaju kordon belgijskih policajaca. Prinuđeni na povlačenje, navijači Juventusa se pribijaju uza zid koji se pod njihovom težinom ruši. U panici koja je usledila nastradalo je 39 navijača, dok je preko 350 povređeno. UEFA je zabranila engleskim klubovima učešće u evropskim takmičenjima u narednih 5 godina, ali je takva zabrana imala i pozitivnih efekata. Fudbalski savez Engleske, uz podršku Parlamenta, preduzeo je veliku kampanju u cilju suzbijanja huliganizma na sportskim manifestacijama, što se u velikoj meri i uspelo.

Otiš’o si Dragane, ostala je tuga

Trećeg septembra 1985. godine tragično je nastradao jedan od najboljih napadača u istoriji Partizana – Dragan Mance. Dvadeset dana pre 23. rođendana, dok je žurio na trening, Mance je izgubio kontrolu nad svojim “pežoom 205” i udario u električni stub na novosadskom putu. Prvi je za pogibiju saznao tadašnji trener Partizana Nenad Bjeković. “Momci, maločas je poginuo naš Dragan. Trening je završen”, rekao je Bjeković sa suzama u očima, dok se njegovom pomoćniku Milutinu Šoškiću slošilo. Manceov najbolji prijatelj Vlada Vermezović pao je na teren, dok je ostatak tima jecao odbijajući da poveruje u tu užasnu vest. Ubrzo su iz Crvene zvezde stigli Mitar Mrkela i Husref Musemić koji nisu želeli da poveruju u istinitost te priče, a zatim je u Humsku došao i Milko Đurovski koji je godinu dana kasnije zamenio dres večitog rivala. Plakali su rivali čitavom SFRJ, a na Manceovoj sahrani prisustvovalo je 30.000 ljudi. Poslednji pogodak je postigao u utakmici protiv Budućnosti kada je Partizan slavio sa 2:1. Pogodak je postigao iz penala u 8. minutu, a pobedom od 2:1 crno beli su se popeli na čelo tabele. Napadač crno-belih odigrao je za Partizan 279 utakmica i postigao je 174 gola, a da nije nastradao verovatno bi i postao najbolji strelac u istoriji kluba. Mance je bio ljubimac navijača, a mnogobrojne pogotke je slavio širenjem ruku i klizajući na kolenima. I dan danas, na jugu se čuje pesma posvećena njemu.

Sport na holivudskom platnu IV

Vremenski se podudarajući, komercijalni sport i filmska umetnost se od samih svojih početaka međusobno prepliću i dopunjuju. Iz tog razloga sportski film je jedan od najstarijih sportskih žanrova, uvek blagonaklono prihvaćen od publike, iz istog razloga iz kojih je praćenje sportskih dešavanja jedno od najpopularnijih ljudskih delatnosti. Holivudski sportski film, kao tipičan proizvod komercijalne filmske industrije oslikava i prati promene u društvu izazvane sportom. Neretko takav film propagira ili prikriva društvene vrednosti i mane, ima potrebu da vaspitava omladinu, jača nacionalno osećanje, utvrđuje mitove i heroje, ali prečestim dodvoravanjem ukusu publike uvek je usmeren i stvaran da napuni bioskopske blagajne.

 

Od statista do zvezda – Holivud i crni sportisti

 

Sa izuzetkom nekoliko filmova sa rasnom tematikom, Afro-amerikanci se u sportskom filmu pojavljuju u nekoliko sporednih uloga sve do jeka borbe za ljudska prava. Krug holivudskih filmova u ranim pedesetim koji eksploatišu Afro-američke sportiste brižljivo prate liniju sportova koji su posle drugog svetskog rata bili rezervisani za belce. Uvođenje crnih karaktera u film teče dosta sporo i postupno i prati nadolazeću dominaciju crnih atleta u živom sportu, iako je još dugo ograničeno na epizodna pojavljivanja.

Tokom klasičnog perioda Holivuda, većina tih sporadičnih pojavljivanja crnih sportista su u filmovima koji se bave profesionalnim boksom, verovatno i zbog toga što je to jedini profesionalni sport u kome se fizički i direktno sukobljavaju dve rase. Kao što je i pojava žene u klasičnom holivudskom filmu imala svoje stroge i okoštale konvencije, pojava crnog sportiste je služila samo da upotpuni karakter belca koji prevazilazi prepreke, ona nije imala svoj samostalni identitet. Karakteri Afro-amerikanaca, ali i Latino i Čikano sportista su ništa drugo do protivnički: prepreke koje glavni junak prevazilazi na svom putu do ostvarenja herojskog identiteta.

Ovakvo ograničenje glumačkog i scenarijskog angažmana verovatno proizilazi i iz studijske prakse (koja je bila strogo kontrolisana od američke državne Produkcijske zakonodavne administracije) koja se trudila da zaobiđe kontroverze u pogledu rasnih pitanja. Ovakvo izbegavanje se uklapa u holivudska nastojanja da zaobiđe ideološke rasprave koje bi mogle uvrediti cenjenu i paženu publiku. Rezultat toga je holivudska averzija prema rasnim neprijatnostima u američkom životu, koja pojavu Afro-amerikanaca svodi na minimum, na žrtvu koja zavisi prvenstveno od marketinške strategije koja donosi profit. Ovakva politika se zasniva na pretpostavci da širokoj publici odgovara rasni status quo. U slučaju holivudskog sportskog filma, takav raskorak između podređenosti crnih junaka i obećanja o Americi – zemlji mogućnosti, se prevodi u priče o dostignućima belih sportista, povremeno potpomognutih ili proširenih karakterima Afro-amerikanaca. Sve do filmova sa istaknutom porukom u ranim pedesetim, sportski filmovi u celosti izbegavaju bilo kakav nagoveštaj mogućnosti uspeha crnih sportista, čak i u kasnijoj eri sportskog filma, koji je inspirisan biografskim podacima isključivo belih sportista.

Iako generalno utopijski, klasični holivudski sportski filmovi naglašavaju rasu, ali u pokušaju da odvrate pažnju od nekih drugih pitanja socijalnog identiteta. Takvo htenje se ispoljava najbolje u dva filma sa bokserskom tematikom, u The Champ (Šampion, 1931, gl. uloge Valas Biri, Džeki Kuper) i Winner Take All (Pobedniku pripada sve, 1932, gl. uloga DžejmsKegni) u kojima rasne razlike (koja uključuje Latinose kao i crnce) služe da prikriju klasne suprotnosti u vreme Velike depresije u Americi. Oba filma prikazuju borbe belih protagonista sa meksičkim bokserima i izmeštaju socijalne razlike u nacionalni sukob. Dok meksički bokseri u ovim filmovima služe kao pripadnici druge rase, crnci se pojavljuju u epizodnim ulogama kao navijači belih junaka. U The Champ, Dink (Džeki Kuper), sin proslavljenog profesionalnog boksera ima crnog drugara koji mu pomaže da oca održi treznog i podalje od kockarskog stola. U Winner Take All crni trener po imenu Rouzblad (Klarens Mjuz) upozorava Džimija (Džejms Kegni) na fatalni odnos sa ženom koja pokušava da ga odvoji od bokserske karijere i nove porodice. Uprkos zbunjenosti i radoznalosti, nakon što shvata da ga njegovi novi prijatelji varaju i odluke da se vrati boksu i porodici, Džimi pronalazi Rouzblada i partnera Pegija u istom bokserskom ćošku gde ih je poslednji put video. Svaka multietnička navijačka grupa će kasnije postati konvencija u sportskom filmu, kao što se primećuje u Body and Soul (Telo i duša, 1947, gl. uloga Džon Garfild), The Harder They Fall (Težak pad, 1956, gl. uloge Hemfri Bogart, Rod Štajger) kao i u Rocky III (Roki III, 1982, gl. uloge Silvester Stalone, Talija Šajr, Karl Veders, Hulk Hogan), Field of Dreams (Polje snova, 1989, gl. uloge Kevin Kostner, Rej Liota, Bert Lankaster) i White Man Can’t Jump (Beli čovek ne može da skače, 1992, gl. uloge Vudi Harelson, Vesli Snajps). U većini slučajeva ovakve grupe dozvoljavaju ženskim i crnim likovima da doprinesu uspehu  belog junaka bez izazivanja problema pola ili rasnog status quo rešenja.

Dok The Champs i Winner Take All upošljavaju rasne razlike da bi zataškali ekonomske probleme nacije, jedan drugi film iz tridesetih godina, Golden Boy (Zlatni dečak, 1939, gl. uloge Vilijem Holden, Barbara Stenvik) vraća unazad ovo izmeštanje i oslikava klasnu solidarnost između crnih i belih boraca, zasnovanu na zajedničkom iskustvu u sistemu koji ih eksploatiše. Nakon što u ringu ubija crnog boksera, a zatim dobija podršku od porodice preminulog sportiste, Džo Bonaparte (Vilijem Holden) shvata da je postao destruktivno ambiciozan baš kao i gangsteri koji ga kontrolišu. Odlučuje se da prekine sa profesionalnim boksom i vrati podršci porodice i komšiluka. Iako oslikava cenu američkog individualizma, Golden Boy i dalje prati klasičnu holivudsku praksu u kojoj Afro-američki likovi služe za potpunije definisanje belih protagonista.

Moralna i materijalna motivacija za promenu statusa crnih likova u Holivudu dolazi kao rezultat Drugog svetskog rata. U želji za jakom demokratijom kao oštroj suprotnosti fašizmu, i nemogućnosti da se učestvuje u ratu bez učešća Afro-amerikanaca, pravljeni su ustupci na mnogim poljima, pa i u Holivudu. Čak je od studija zahtevano da se unapredi kvalitet i kvantitet crnačkih uloga. Rezultat takve politike je Body and Soul, bokserski film koji se koristi opisom korupcije i eksploatacije kako bi se optužio kapitalizam. Uz ovakvu kritiku naporedo staje i proletersko bratstvo između radničke klase i crnih boksera koji se suočavaju sa korupcijom u sportu i koja slabo mari za zdravlje samih sportista. U poređenju sa Golden Boy, u kome crni bokser ne izgovara nijednu repliku, pojavivši se samo kratko u scenama borbe, Ben Čaplin (Kanada Li) u Body and Soul je glavni junak priče. Tokom perioda u kome se Garfildov lik, Čarli Dejvis, uspinje ka borbi za titulu, Ben je šampion u srednjoj kategoriji. Iako raskida dogovor sa kockarima koji mu obećavaju titulu, njegova bokserska veština se nijednom ne dovodi u pitanje, i nakon povrede u meču koji Čarliju donosi titulu primetan je međusobni odnos poštovanja i zajedničke zabrinutosti dva boksera. Ovakav status crnog protagoniste je do tada neviđen na platnu, i može se reći da je ovaj film, koji se vremenski poklapa sa pojavom velikih crnih sportista i u ostalim komercijalnim sportovima poput bejzbola, košarke ili ragbija, prekretnica u tretiranju Afro-amerikanaca u Holivudu.

Sport na holivudskom platnu III

Vremenski se podudarajući, komercijalni sport i filmska umetnost se od samih svojih početaka međusobno prepliću i dopunjuju. Iz tog razloga sportski film je jedan od najstarijih sportskih žanrova, uvek blagonaklono prihvaćen od publike, iz istog razloga iz kojih je praćenje sportskih dešavanja jedno od najpopularnijih ljudskih delatnosti. Holivudski sportski film, kao tipičan proizvod komercijalne filmske industrije oslikava i prati promene u društvu izazvane sportom. Neretko takav film propagira ili prikriva društvene vrednosti i mane, ima potrebu da vaspitava omladinu, jača nacionalno osećanje, utvrđuje mitove i heroje, ali prečestim dodvoravanjem ukusu publike uvek je usmeren i stvaran da napuni bioskopske blagajne.

 

Sportski heroji

 

Sportski heroji su omiljema tema američke publike u svim vremenima. Režiseri se od početka filmske umetnosti poigravaju temom izuzetnog pojedinca, neprestano balansirajući između junaka za primer, i marginalca, antiheroja koji dostiže slavu.

Primer za prvi slučaj je Rudy Dejvida Anspoua (Rudi, 1993, gl. uloga Šon Ostin) koji oslikava uglavnom događaje od 1973-1975. To je priča o mladiću odraslom u malenom Džolietu u Ilinoisu, koji je treće od četrnaestoro dece u porodici. Radeći u čeličani zajedno sa ocem i braćom, sanja o odlasku na univerzitet Notr Dejm i igranju za Fighting Irish. Kako biva, njegova porodica čini sve da ga odvrati od takvih maštanja, ističući njegovu nepodesnu fizičku konstituciju (visok je svega 168 cm i težak 73 kg) i školski (ne)uspeh koji je daleko od traženog na Notr Dejmu. Zahtevaju od njega da bude realan i oberučke prihvati sigurnu budućnost koja mu se u čeličani nudi. Kada njegov najbolji drug gine u eksploziji u čeličani, Rudi se odlučuje na beg. Nakon što ga na Notr Dejmu glatko odbijaju, najzad uspeva da se upiše u maleni koledž u Indijani, South Bend, koji mu ipak pruža mogućnost da bude blizu Notr Dejma ragbi kampa. U međuvremenu naporno studira i otkriva da prethodno slab školski uspeh duguje disleksiji a ne manjku inteligencije, i napokon naredne godine upada u transfer koji mu omogućava upis na Notr Dejm. Upada u tim koji služi kao sparing partner prvom timu, i svojom postojanošću i hrabrošću zaslužuje poštovanje, kako igrača tako i trenera. Konačno, glavni trener, Ara Parsežian, mu obećava da će obući dres u jednoj utakmici pre nego što diplomira.

Ironično, ono što bi trebalo da je vrhunac Rudijevog truda, pretvara se u najtežu krizu. Rudi saznaje da je Parsežian smenjen a za novog trenera je postavljen Den Divajn koji ne zna za Rudijeve zasluge niti za dogovor koji je sklopio sa prethodnim trenerom. Međutim, Rudijevi saigrači mu pružaju podršku, tako da u finalnoj utakmici njegove poslednje godine studija dobija šansu i ulazi u igru, praćen frenetičnim skandiranjem publike. Teren napušta trijumfalno.

I evo nas, kao i u svakom biografski utemeljenom sportskom filmu u raskoraku između stvarnih događaja i priče prikazane na platnu. Den Divajn, na primer, je prikazan kao negativac koji nimalo nema razumevanja za Rudijevu želju da zaigra, i koji popušta tek nakon što Rudijevi saigrači, u znak solidarnosti, priprete da neće izaći na teren. To se zapravo nikada nije desilo, i u stvarnom životu je ideja da Rudi zaigra potekla zapravo od samog Divajna. Potom, istorijski Rudi je zaigrao u dve utakmice a ne u jednoj kao na filmu. Kako bilo, Rudi Retinger je stvarno zaigrao za Borbene Irce, i to je nešto što niko, a posebno njegova porodica nikada nisu ni pomislili da je moguće. Pravi Rudi je postao sportski spiker, a film nastavlja da bude jedna od najtoplijih ljudskih drama svih vremena.

Kada se govori o sportskim herojima, nezaobilazna tema filmova je boks. Postoji veliki broj filmova sa bokserskom tematikom, ali nijedan nije doživeo takvu popularnost i postao deo masovne kulture kao Rocky (Roki, 1976, scenario Silvester Stalone, gl. uloge Silvester Stalone, Talija Šajr, Bart Jang, Karl Veders). Ovaj film nije postao samo bioskopski hit i osvajač Oskara za fotografiju, on oslikava i neočekivani uspeh svoga pisca i glavne zvezde, glumačkog šegrta koji postaje zvezda zahvaljujući tumačenju voljenog Rokija Balboe. Možda zbog toga što se pojavljuje na dvestagodišnjicu američke državnosti, samo nekoliko godina nakon što se završava strava Vijetnama i užas Votergejta, film nailazi na očajničku potrebu nacije za katarzičnom pričom i Roki Balboa od početka dobija status dobrog momka.

Iako je Roki definitivno herojska figura, neko ko ne posustaje pred nedaćama i upornošću dostiže neslućene visine, on poseduje i neke siledžijske osobine, a film je u pozadini obojen mračnim tonovima. Na početku filma, vidimo Rokija kao snagatora koji uteruje dugove za lokalne lihvare, pri čemu se ne libi ni lomljenja ruku ni noseva onih koji ne plaćaju na vreme. Teško da je to zavidna situacija, ponajmanje herojska. On je takođe tridesetogodišnji bokser čiji su najbolji dani već odavno prohujali a mračna budućnost je postala sadašnjošću. Njegov jedini prijatelj je sirovi i cinični kasapin Poli, koji pokušava da Rokiju nakači svoju neuglednu (naočare velike dioptrije, smušena u hodu i govoru) sestru Edrijen, prvenstveno da bi ostao sam u njihovom porodičnom stanu. Ali Rokiju se pruža slamka spasa kada aktuelni šampion, Apolo Krid (igra ga Karl Veders, lik je inače baziran na karijeri Muhameda Alija), dolazi u Filadelfiju kako bi odbranio titulu. Pošto je izazivač povređen u incidentu na treningu, Krid odlučuje da zbog publiciteta ne bi bilo loše da se sukobi sa nekim lokalnim bokserom. Od svih nadimaka u registru filadelfijskih boksera, jedno mu se posebno dopada – The Itallion Stalion (Italijanski pastuv). U međuvremenu, Roki i Edrijen, nakon nespretnog početnog udvaranja shvataju da zapravo imaju puno toga zajedničkog, i njihova ljubav cveta. Roki, iako zna da je zapravo izabran kako bi statirao dok Apolo zabavlja publiku, prihvata izazov, i počinje da trenira udarajući u životinjske leševe u Polijevoj klanici. Vremešni trener i vlasnik bokserske sale, Miki Goldmil, koji je prethodno odbio da ga podučava, smatrajući ga propalicom, iskupljuje se time što mu sada pokazuje bokserske tehnike koje su ga održale na nogama tokom svog zenita 20-ih godina.

Ono što ovaj film čini klasičnim je mit o heroju koji se uzdiže sa dna adekvatnim treningom, radom na svojoj ličnosti i ogromnom hrabrošću, a sa druge strane zadržava veliku dozu realizma.  U početnim kadrovima vidimo sumorni Rokijev stan, siromaštvom pogođeno okruženje i ograničen krug poznanika od kojih se prevrće želudac. I sam Roki je svestan svojih mogućnosti, on se ne zanosi pobedom, ali je rešen da na nogama izdrži svih 15 predviđenih rundi. On ceni Mikijeve savete ali je svestan da trener zapravo kroz njega proživljava svoje borbe i mladost. A kada nonšalantni i nadobudni Krid stupa u ring ogrnut memorijalnim crveno-belo-plavim plaštom (ipak je dvestogodišnjica američke državnosti) Roki je zadivljen spektaklom. Iznenađuje šampiona tvrdoglavošću i sposobnošću da prima udarce. Borba između dva boksera, snimljena sa tada revolucionarnom stedikem kamerom, ostaje kao najpoznatiji meč u filmskoj istoriji. Roki ostaje na nogama, pobednik Krid mu zavidi i ponizno laska pred zadivljenom masom. Iako je izgubio meč, za sve prisutne nema dileme ko je šampion.

Film uspeva da uhvati trenutak života i nagoveštaj kakav je on mogao biti u Filadelfiji 70-ih, ali u svojoj srži to je i dalje bajka. U pogledu rasnih odnosa, kritika je ustanovila da Roki snažno flertuje sa večitim žudnjama rasista za velikom belom nadom, belim šampionom u super-teškoj kategoriji koji će prekinuti sportsku dominaciju Afro-amerikanaca. Ipak, uzbudljive akcione scene (uključujući trčanje uz stepenice Filadelfijskog muzeja umetnosti) zaljubljivanje Rokija i Edrijen, oslikano šljunkovito susedstvo, i najviše od svega, šansa za iskupljenje i Rokiju i Mikiju kako bi mogli nastaviti dalje, učinile su da Rocky postane apsolutni hit, sastavni deo američke popularne kulture, do te mere da je 2006. izabran za čuvanje u Kongresnoj biblioteci, kao delo izvanrednog kulturnog, istorijskog i estetskog značaja.