Brinkmanov bes


Brinkmanov besKljučne reči: nova subjektivnost, estetika svakodnevice, potrošačko društvo, R. F. Brinkman

Apstrakt: Inspirisani pesnicima američke beat generacije, grupa mladih nemačkih pisaca pokušava da raskine sa  evropskom literarnom tradicijom. Poezija beat pesnika im otvara mogućnosti za stvaranje literature koju Nemačka tradicija nije mogla da im ponudi.  U takvoj atmosferi, bunta i kritike savremenog potrošačkog društva, Rolf Diter Brinkman postaje jedna od vodećih vodeća figura savremenog nemačkog pesništva.

 

Rolf Diter Brinkman (Rolf Dieter Brinkman) je vodeći underground pesnik i jedan od rodonačelnika novog buntovničkog pravca u nemačkoj poeziji. Početkom sedamdesetih godina XX veka taj pravac se artikuliše i teorijski formuliše kao nova subjektivnost, nova osećajnost ili nova introvertnost. U težnji da šokiraju, predstavnici nove subjektivnosti u svojim delima uobličavaju individualni doživljaj koji ima za cilj da provocira čitaoca i ponudi mu izlaz iz projektovane jednoličnosti potrošačke svakodnevnice. Negirajući tradicionalnu formu i jezik, Brinkman pokušava da sa svakodnevicom opšti njenim jezikom, oslobođenim standardnog poetskog rečnika, jezikom limenke, otpljuvka i pocepane najlonske čarape. Za razliku od avangardnih pesnika koji raskidaju sa dotadašnjom tradicijom i pale spomenike i muzeje[1], on se fokusira na ništavnost savremenog trenutka, polip savremene zapadne civilizacije – mađiju potrošačkog društva. Suprostavljajući nebu, muzici i plavetnilu trivijalnost ulice i jedan od najosnovnijih nagona kondenzovanih hotelskih soba, Brinkman nastoji da takvo morbidno i vulgarno apsorbuje, ako ne i poništi.

Po vlastitom priznanju Brinkman je bio veliki zaljubljenik u bioskop. Nezainteresovan za konvencionalnu estetiku i zanatsko pesništvo, stvarao je delo koje (verujemo mu: netendenciozno) ima autentičnu poetiku. Poetiku pokretne trake, tj. slikâ koje se smenjuju postupkom nalik na eksperimente ruskih pionira filmske montaže. Uz savremenu urbanu scenografiju (grad, ulica), čitajući Brinkmanove pesme čujemo muziku klavirske pratnje nemog filma, koja ne narušava obradu moderne teme. Ponekad opazimo kadrove koji uz promenu ritma kazuju apokaliptičnu nezaustavljivost savremene dekadencije. Gadan je ali morbidno primamljiv svet koji nas okružuje, poručuje Brinkman svojom vorholovski nadahnutom vizijom, gde samo onaj ko se odmara u svežem urinu biva svestan paradoksa savremene sterilnosti. Upoznat sa pesnicima beat generation-a (Keruak, Ginzberg, Piter Orlovski), Brinkman modifikuje tehniku svrsishodnog haosa kojom hoće da odstrani svaki deo koji je limitiran presijom koju nam društvo nameće. Inspirisan pesmama Frenka O’ Hare [2] proklamuje estetiku površnosti i ističe lepotu i značaj svakodnevno običnog. Osnova takve estetike je pokušaj da se sjedini vizuelno i verbalno. Inkorporirani elementi filma, fotografije, porno magazina, stripa…, odaju Brinkmanov energičan pokušaj da uspostavi popularnu kulturu kao izazov kanonu visoke umetnosti. Njegova poezija, eseji i dnevnici pokazuju sličnost sa radovima američkih pop – umetnika, posebno slikanjem i filmovima Endija Vorhola, koji je takođe težio da prikaže predmete trenutačno prepoznatljive. Pored sličnosti u predmetu umetničke obrade, oba umetnika se pitaju o interakciji umetnosti i društva, izazivajući time što predstavljaju sebe kao predstavnika elitizma i ezoterije vrhunskog modernizma.

Spontanost je jedna od najuočljivijih odlika Brinkmanove estetike. To je pokušaj da se izopšti iz evropske literarne tradicije koju smatra previše iscrpljenom. Keruak je posebno isticao potrebu za spontanim pisanjem koje je smatrao jedinim etički ispravnim. Ovakvi uticaji beat poetike formiraju i Brinkmanovo shvatanje etike, koja je u komformističkim društvima postala etiketa. Upravo zbog takvog poimanja etike, zapadno – nemački kritičati ne kriju zaprepašćenje prilikom objavljivanja zbirke Prema zapadu 1&2, u kojoj Hitler i njegova ljubavnica Eva Braun upražnjavaju oralni seks. Sa druge strane, sam Brinkman nastavlja sa pisanjem koje ima ritam mitraljeza, kao da naglašava upozorenje koje je uputio kritičarima Rudolfu Hartungu i Marsel Rajh – Ranickom: « Da sam imao mitraljez, sada biste bili mrtvi! ».

U pesmi «Comic №2»( iz zbirke Piloti ) Brinkman ironiše mit o super-heroju marvelovskog tipa, kao indikativnom supstratu entertaiment-a potrošačkog društva. Iako pesma predstavlja alegoriju za sebe, čini se da pesniku to nije bila osnovna namera. Sam jezik koji vrvi od vulgarnosti i fiziološkog naturalizma ima za cilj da na čitaocu postavi  semiotički kontrapunkt opšteprihvaćenom, da zavede energijom odbojnog. Asocijativni mostovi: masturbiranje-živeti kao ostali, spermatogenija čorbaste večere-pobediti otpozadi, super heroj-super pedofilno nastrojeni kostimdžija, nastoje da dekonstruišu  arhetipski uslovljeno robovanje mitu. Sočan jezik (sintagma koja teško  može biti primenjivija nego za opis Brinkmanovog pesničkog jezika) trese čitavu konstrukciju sistemom zaštićenog čoveka.

Stiče se utisak da piščeva težnja za raskrinkavanjem modernih dogmi nije motivisana samo objektivnim uvidom u svet koji nas okružuje. Ne smemo zaboraviti da je Brinkman dete ratom razrušene Nemačke, svedok strahota i razaranja koja nisu mogla da ne ostave traga na njegovo odrastanje. Naturalistički elementi, koji su neizbežni supstrat u njegovim pesmama, pokazuju sublimirane prežitke detinjeg pakla. Strahovi rođeni u detinjstvu bivaju eksplicitno otkriveni (iako su prisutni kroz celokupno Brinkmanovo stvaralaštvo) posthumno: iz dnevnika i beležnica, pisanih 1971, a objavljenih 1987, nazvani Ispitivanja ( Erkundungen). Autor, koji nije uspeo da kompletira drugu novelu prilikom boravka u Rimu ( prva i ujedno jedina objavljena novela je Niko više ne zna (Keiner weiss mehr) se pojavila 1968.) raspoloženje sopstvene generacije izražava u privatnim beleškama:

« Oni ne mogu pisati o bolu, niti opisati uživanja, želju, bes, mržnju, ništa, oni to ne osećaju, nikakvo iskustvo u svemu tome. Posle zatvorenosti u patnji i neprestanog iščekivanja u vremenu od 1940 – 1945, ta neprestana atmosfera straha, umiranja, kada ljudi iznenada nestaju i nikada se ne vraćaju, prozori koji zjape u tamu, sirene za vazdušnu opasnost, sirene za vazdušnu opasnost, bunkeri, uvek sam želeo da usta držim otvorena, majka peva u strahu, iznova i iznova… I sada svo uništenje je ovde, razrušeni gradovi, unakažena tela, to je rat, zar niko ne vidi. Takve slike se stavljaju u pokret, da se xprobiju kroz potrbu za snagom i hrabrošću, za one koji nameravaju da prolaze kroz sopstveni pakao»[3]

U takvim komadićima konfuzije, nemira i straha sastoji se i jedan drugačiji antropološki smisao za vreme čiji smo pokazatelj. Takvo osećanje vremenske nesukcesivnosti, pojačano i vajano savremenom aksioznošću društva bez odgovora kreira Brinkmanov senzibilitet (ne)prolaznosti trenutka.

Pesnikov odnos prema vremenu pokazuje paradoksalnu istinu o neproporcionalnim brzinama dva paralelna toka stvarnosti: ličnom i realnom Svakodnevica, koja je maksimalno ubrzana konstrukcijom trivijalne ispunjenosti, jeste mirovanje,  rastući  broj popijenih limenki u kontejneru neutrališe realnost hronološkog događanja. Efekat iznenađenja kada ugledaš crveni paradajz u uglu, a pre toga nisi mislio na paradajz, troši neuporedivo veću količinu prolaznosti od numeričke oznake protoka vremena. U pesmi «Biografija jedne žene», pomoću fiziološko-fetišističkog rekvizitorijuma pokazuje bespomoćnost svakodnevicom okovane individue, gde protok vremena otelotvoruje nemi krik bezizlaza. Ostatak mleka u boci, dlake u češlju i ženske čarape (pri)kazuju surovu istinu poricanja. Predmeti koji stare izazivaju gađenje, dok čovek koji promašeno stari izaziva tupost.

Jetz und jetz und jetz und jezt[4] , pesnikova je opsesija. Samo se sadašnjost računa, makar se pevalo o predmetu ili dogadjaju iz prošlosti. To je originalno snimanje kojim se on bavi u poslednjem periodu svoga stvaralaštva i objašnjenje zašto se  rok i film  pojavljuju kao bitni elementi takve poetike. Snimajući izgovaranja svojih pesama Brinkman zapravo slaže audio kolaže plivanja kroz život. Džim Morison, intoksinirano pojačani uvid, zona bez humora, konkretna poezija…, opsedaju ga  kao sredstvo negacije postojećeg. Takav vizuelno-akustički koncept uspeva da ostvari pomoću naročitog izgovaranja vlastite poezije čineći sam čin avangardnim. Isprekidano recitovanje sa afektiranim pauzama za dah simulira titranja nove beat generacije,  tehnika seckanja reči sa ponavljanjem zvukova podseća na semplove elektronske muzike. U mnogo čemu originalan i (neo)avangardan Brinkman začinje nov doživljaj poezije a ne samog stvaranja.  Ispoljavanja vlastite psihičke iscrpljenosti kroz auditivni medijum iniciraju opšte prihvaćena takmičenja govorne poezije širom Nemačke od početka devedesetih. Slušao je struganje vlastitih pluća pojačano uredjajima, prevlačio noktima preko mikrofona, grgoljio, kašljao, proizvodio  nasilni govor, kako je on zvao ovu tehniku koja u sebe uključuje mogućnosti glasa, grla i uredjaja.[5]

Buntovan do samog kraja, njegova poezija odiše njegovim životom.  «Nema drugog materijala sem onog koji je svima dostupan i kojim se svako svakog dana bavi, koji se prima  kada pogledaš kroz prozor, kad stojiš na ulici, prolaziš pored izloga, dugmad koja se koriste, ono na šta misliš i čega se sećaš, sve vrlo uobičajeno, filmske slike, slike reklama, rečenice iz neke lektire ili iz proteklih razgovora, misli, trabunjanje, trabunjanje, kečap, melodija nekog šlagera, koja čini  da se odredjeni utisci opet u tebi bude, npr, kao neko ko maše štapom i onda udara, redovi, slike, postupci, gusta supa što nekome kapne na košulju… ».[6] Uz prustovsko olfaktorno prizivanje i oživljavanje davno prošle senzacije Brinkman  poručuje da se naposletku sve ušmrkava kroz nos i opet ispljune. I na tom zupčaniku posmatranja, dozivanja, preživljavanja i reakcionog bunta nama mesta za  tradicionalnu liriku nemačkog jezika, koja samo muti pesnikov vid. Ogoljen vid, bez psiholoških primesa nametnutog modela, dopunjen direktnom reprodukcijom može postati pesma, makar se opevao samo običan ručak.

 

«Ameriko, šaljem ti pljuvačku, šta ćeš ti meni poslati?», izaziva Brinkman u pesmi «Omaž Džou Bernardu iz Tulse, Oklahoma». Borac protiv sistema, buntovnik koji pljucka po kristalu, uklopljen je u sistem. Amerika je, pak, ostala čista. Darovala ga je starija mlađa sestra. Godine 1975., nakon sudelovanja na pesničkom festivalu u Kembridžu, Brinkman strada u automobilskoj nesreći. Te godine izlazi i njegova poslednja zbirka pesama «Westwarts 1&2 (Prema zapadu 1&2)», koju nemački kritičari proglašavaju za najvažniju i umetnički najuspeliju knjigu poezije sedamdesetih godina XX veka.

 

DODATAK

 

Rolf Diter Brinkman ( Rolf Dieter Brinkmann) rodjen je 1940. u Vehti. Posle gimnazijskog školovanja zapošljava se kao knjižar u Esenu, a od 1959. do 1962. radi kao učitelj u osnovnoj školi. Od 1962. živi uglavnom u Kelnu. Uživao je jednogodišnje stipendije u Rimu i Ostinu (Teksas), posle kojih utvrđuje svoje pesničko vjeruju tretiran jakim impulsima potrošački himerične stvarnosti. Osim poezije R. D. Brinkman je pisao i prozu, pripovetke, radio-drame i oglede. Prevodio je američke pesnike ( Frenka O’ Haru), za sobom je ostavio i dvojezičnu antologiju savremene američke poezije kao i mnoštvo skica i projekata za nove knjige.  Povodom tridesetogodišnjice njegove smrti, slobodni umetnik Tomas Gros ( Thomas Gross)  najavio je produkciju super-8 filma koji je  pronađen u Brinkmanovoj zaostavštini. Projekat je realizovan dugometražnim filmom Brinkmanov bes (Brinkmann’s Zorn) u režiji Haralda Bergmana, koji je premijerno prikazan u januaru 2007.

 

BIBLIOGRAFIJA

 

  1. 1.      Rolf Diter Brinkman, Pesme, Oktoih, Prijepolje, 1991.

 

  1. Mikloš Sabolči, Avangarda i neoavangarda, Narodna knjiga, Beograd, 1997.

 

  1. Rada Stanarević, Montaža, avangarda, književnost, Narodna knjiga, 1998.

 

  1. Andreas Mol, Text und Bild bei Rolf Diter Brinkman, Frankfurt, Lang, 2006.

 

  1. Ekhard Šumaher, Gerade Eben Jetzt, Frankfurt, 2003.

 

  1. Rolf Diter Brinkman, Erkundungen, Tagenbuch,Hamburg 1987.


[1] Vezu sa avangardnim pesnicima Brinkman ostvaruje najviše preko omiljenog američkog pesnika Vilijam Karlos Vilijamsa koji se kretao u društvu Mana Reja, Fransisa Pikabije i Marsela Dišana.

[2] Frensis Rasel O’ Hara, (1926 – 1966), američki pesnik, jedan od ključnih predstavnika njujorške škole poezije. U početku kombinuje elemente poezije Vitmena, Malarmea i Majakovskog. U saradnji sa slikarem Džeksonom Polokom osmislio tehniku slikanja poeme. Poznatu pesmu «The Day Lady Died» posvetio preminuloj pevačici Bili Holidej.

[3] Erkundungen,  Reise Zeit Magazin (Tagenbuch), Hamburg 1987, prevod I. S.

[4]  Sada i sada i sada i sada

[5] Uvođenje zvučnih elemenata kao što su šuštanje, hrkanje , kijanje, cmakanje.., srećemo u letrizmu, pokretu Isidora Isua u Francuskoj pedesetih godina. Dela nastala na ovaj način mnogo su bliža muzici nego poeziji.

[6] Navod preuzet iz Brinkmanovog predgovora za zbirku «Piloti» u Rolf Diter Brinkman: «Pesme», Oktoih, Prijepolje 1991.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s