Tamna strana sporta VII

Sport i okultizam

deo prvi

 

U želji za što boljim sportskim uspesima, čoveku nije nepojmljivo da padne u iskušenje drugovanja sa onostranim i neobjašnjivim. Poput obolelog kome konvencionalne medicinske metode ne ulivaju poverenje u siguran ishod njegove bolesti, sportisti se često odlučuju na pomoć ezoteričnog i okultnog. Različiti volšebnici i šamani oduvek potpomažu dobar uspeh svog štićenika a bacaju strašne kletve i anateme na protivnike i konkurente. Upliv ezoterije u sportu je najprimetniji na kontinentu gde takav vid uticanja na sled događaja ima najdužu tradiciju – na crnom kontinentu, ali ni ostali delovi sveta, u kojima nauka i racionalan način mišljenja vladaju već vekovima, nisu imuni na veru u ono čime bi se srednjevekovna Inkvizicija rado pozabavila.

 

Pažljivom posmatraču pogled kroz žbunje otkriva predeo skorelog blata, izbrazdan tragovima nekadašnje trave. Iz vrelog kenijskog pejzaža izniče trošna čatrlja u kojoj ispred vatre, sa prekrštenim nogama, sede dva postarija muškarca sa izrazom lica nekoga ko je u teškom poslu. Jedan od njih, starina u svojim šezdesetim, ispisuje nešto arapskim slovima na drvenoj tabli prekrivenoj belim peskom. »Jarabi«, sikće starina dok grupa mladića na drugom kraju prostorije pomno prati i najmanji gest sedokosog. Mladići su lokalni navijači engleskog Arsenala. Došli su kod premudrog Mze Shahe Vivahija, poznatog šamana, da im predvidi budućnost njihovog omiljenog kluba, koji je već nekoliko sezona bez titule. Arsenal izostaje iza svojih tradicionalnih neprijatelja, Mančestera, Čelsija i Liverpula, u borbi za prvaka.

Scena u Mze Shahovoj kolibi je samo deo navijačke svakodnevice u provincijskom delu Kenije, gde je čarobnjaštvo široko rasprostranjena praksa, koja se shvata kao ništa drugo do upotreba tradicionalne medicine. Međutim, neki su mišljenja da je takva praksa, koja je rasprostranjena i van granica Kenije, kriva za mnoge misteriozne smrti i nesreće, što Mze Shahu i njegovom partneru Mze Omaru ne smeta da svoj biznis razvijaju i u ostalim delovima Afrike. Dvojica njihovih sunarodnika iz Zanzibara su bili čak i na platnom spisku dva najpoznatija tanzanijska kluba, Jange i Simbe, uvučena u incident sa bizarnim ritualom 2004. godine. Pred početak utakmice, igrači Jange su savetovani da ispred gola pospu izvesni prah u kombinaciji sa ljuspama zmijskog jajeta, dok su igrači Sambe urinirali na jedanaestercu. Fudbalski savez je kaznio oba kluba zbog ponašanja koje je okarakterisano kao neprihvatljivo.

U prošlosti se dešavalo da je žrtvovanje životinja, najčešće koza, zmija i krava, propraćeno polivanjem neposredne okoline stadiona krvlju tih životinja. Na samom stadionu su pobijani štapovi dobijeni od magičnih biljaka, a neretko su i delovi mrtvih tela, pronađenih na grobljima, zakopavani u neposrednoj blizini terena. Međutim, u novije vreme voodoo eksperti se sve više udaljavaju od samih stadiona. Savremeni žreci i vračevi tvrde da ne moraju fizički da budu prisutni kako bi magija imala efekat, jer mogu da deluju i sa velike udaljenosti. Jedan od najefikasnijih rituala je ispisivanje imena najboljih suparničkih igrača na stablu baobaba koje se potom pokrije crnom tkaninom, i ti igrači neće videti loptu prilikom utakmice kao da su slepi.

Kenijski fudbalski zvaničnici se javno ne izjašnjavaju o temi ezoterije u njihovom fudbalu, ali privatno priznaju da džudžumeni (kako nazivaju tamošnje šamane) plaše igrače i često izazivaju nezadovoljstvo koje te igrače navodi da napuste klub. Neki nacionalni klubovi su propali u nekoliko poslednjih godina, dok drugi doživljavaju masovan odliv stranih igrača, kriveći okultnu atmosferu koja vlada u regionu. Ni navijači nisu lišeni posledica veštičarenja, pa su zabeleženi slučajevi smoubistava nakon što su voljeni timovi gubili utakmice. Ali ni treneri nisu izopšteni iz ujdurmi ovoga tipa. Prilikom Afričkog kupa 2002. godine, kamerunski trener Vini Šefer je polufinalni meč morao da odigra bez pomoći svog zamenika, Tomasa Nkona. Legendarni golman Kameruna, koga pamtimo po briljantnim odbranama sa Svetskog prvenstva u Italiji 1990, veče pred polufinale je uhvaćen kako ukopava iznutrice uginulih životinja u teren, a potom ta mesta prska eliksirom nepoznatog sastava. Nkono je u lisicama priveden u policijsku stanicu, gde je proveo i sutrašnji meč. Što je na kraju krajeva možda bilo i dobro, imajući u vidu pretnje koje su stizale od strane protivničkog polufinaliste. Afrički fudbalski savez je odlučio da se prekine sa takvom ezoteričnom tradicijom na fudbalskim terenima. Nikakva supstanca ne sme biti prosipana po igralištima, a na klupama sa timovima ne sme sedeti nijedan šaman, vrač, žudžumen, žrec, čarobnjak niti bilo koji drugi okultni volšebnik. Takve mere su uvedene nakon susreta reprezentacija Ruande i Ugande. Ždralovi, kako je nadimak ugandskih fudbalera, promašili su pet čistih šuteva ka golu. Lopta je svih pet puta pogađala stativu ili prečku. Promašaji se nisu pripisivali greškama igrača, jer dodatni par rukavica, koji je bio zakačen za mrežu golmana Ruande objašnjavao je sve. Uz frenetične povike – »veštičarenje, magične šake, prevara«, publika ulazi na teren izazivajući masovnu tuču koja je trajala nekoliko sati i u kojoj su učestvovali igrači oba tima. Dobro je poznata i sada već legendarna pobeda Obale Slonovače u Afričkom kupu nacija 1992. Posle izvođenja jedanaesteraca, Obala Slonovače je slavila sa 11:10, a navijači su slavili džudžumena koga je angažovalo Ministarstvo sporta za ovo prvenstvo. Sam magister, tvrdio je da nikada Ministarstvo nije platilo njegove usluge. Kao rezultat svega, moćni vrač je bacio prokletstvo na nacionalni tim. I zaista, Slonovi (nadimak fudbalera Slonovače), nikada više ništa nisu osvojili. Na kraju pod jakim pritiskom javnog mnjenja, 2002. godine, ministar odbrane se javno izvinjava vraču zbog neispunjene obaveze države nakon Kupa 1992, štedro nudeći odštetu u iznosu od 2000 dolara uz molbu za ponovni angažman.

Slično se desilo i reprezentaciji Australije, koja je 1970. u meču sa Rodezijom angažovala usluge vrača iz Mozambika. Pošto dogovor nije ispoštovan, vrač je preokrenuo kletvu. Australija je na učešće na Svetskom prvenstvu čekala sledećih 36 godina, a čekala bi možda i duže da poznati australijski voditelj Džon Safran 2004. nije otputovao u Afriku i angažovao drugog vrača koji je skinuo prokletsvo. Pobedivši Urugvaj u kvalifikacijama, Australija je zaigrala na prvenstvu 2006. godine.

»Kao što svaki nemački klub ima svog masera, svaka afrička ekipa ima svog vrača«, reči su Entonija Bafoa, nekadašnjeg reprezentativca Gane i bivšeg igrača Bundes lige, sada zaposlenog u Fudbalskom savezu Gane. Koliki je upliv okultnog u sportu na crnom kontinentu najbolje odražava proglas jednog od ozbiljnijih afričkih sportskih časopisa, Bocvana sport ilustrejtida, koji je osetio potrebu i dužnost da informiše građane: »Ne postoje dokazi da se fudbalska pobeda može postići isključivo veštičarenjem«.