Susret kultura u filmu Moja velika mrsna pravoslavna svadba


 

Susreti pripadnika različitih kultura često dovode do nesporazuma izazvanih različitim shvatanjima šta jedna kultura uistinu jeste. Takva shvatanja mogu biti plod određene nacionalne ideologije, a najčešće su urođena kao produkt pripadnosti grupi, sredini, naciji ili određenom istorijskom kontinuitetu. Pripadnost jednoj kulturi se ispoljava na različiti načine, ona može biti izraženija (agresivnija, i tada najčešće u htenju da se dokaže dominacija nad drugom kulturom) i pasivnija, kada je sastavni deo jednog identiteta i spona sa priznatom ili korisnom kulturnom tradicijom. Film Moja velika mrsna pravoslavna svadba na konkretan način prikazuje sudar dvaju kultura i nesporazume koji iz tog sudara proističu, suprotstavljajući pojavne kulturne forme određenim životnim stavovima proisteklim iz date kulture. U formi egzemplara, ovaj film- studija otvara i pitanja cene slepog prihvatanja jednog kuturnog identiteta u slučaju kada takvo osećanje ne izvire iz opštih pogleda pojedinca, jer u najmanju ruku takvo slepo pridržavanje obrasca, u sistemu gde su asimilacija i prihvatanje drugih identiteta nužni, izvorni identitet se otkriva kao radikalan ili anahron. Međutim, odbijanje i raskid sa izvornom kulturnom tradicijom ovaj fim razrešava u pozitivnom (čitaj progresivnom) ključu, što znamo da nije slučaj, naročito u sredinama gde je očuvanje vlastitog kulturnog identiteta društveno prihvaćeno, a često i preko potrebno. Tu nailazimo na pitanje ravnoteže između prihvatanja drugog/drugačijeg i očuvanja vlastitog kulturnog obrasca u cilju boljeg i liberalnijeg prihvatanja Drugog, a samim tim i sveta u kome živimo.

 

Moja velika mrsna pravoslavna svadba pokazuje kulturološke razlike dvaju različitih sredina – grčke (u dijaspori, što s jedne strane oduzima karakteristike samo grčke, i pridaje nove karakteristike jednoj opštijoj, imigrantskoj sredini) i zapadno-evropsko-američke (određene tako jer kvalifikacija američke uključuje u sebe i mnoge druge – latino, azijatske, afro-američke itd.). U analizi sudara različitih kultura (odnosi kultura mogu biti i drugačiji – ovaj film pokazuje konfrontaciju između njih) moramo definisati šta odrednica kultura zapravo označava. Najpodesnija nam se čini sveobuhvatna definicija na koju nas upućuje Dean Duda[1], u kojoj kulturu često mešamo sa civilizacijom, i vezujemo je uopšte za tekovine kako ljudskog duha, tako i za materijalne proizvode ljudskog delanja. U takvoj upotrebi, kultura je oznaka za raznorazne pojave i simboličke prakse. Iz tog razloga, pošto ne postoji čvrsta ili apstraktna definicija, najbolje je posegnuti za diskurskom u kome se koristi: a on može biti nacionalistički, antropološki, modni, književne kritike… U svim slučajevima će se značenja samog pojma mobilizovati prema konkretnim upotrebama (Duda, 2001). U tom ključu, pojam kulture u Mojoj velikoj mrsnoj pravoslavnoj svadbi posmatramo kroz nekoliko diskursa, pokušavajući da odredimo ono esencijalno koje pretpostavlja nesporazume u susretu sa drugom kulturom.

Ako posmatramo nacionalni diskurs, porodica Portokalos (na čelu sa pater familiasom Gasom – o samom patrijarhalnom ustrojstvu porodice Portokalos reći ćemo nešto više razmatrajući antropološki diskurs) je jedna od mnogobrojnih grčkih imigrantskih porodica u Americi. Naglašeno nacionalno osećanje (najizrazitije kod prve generacije Portokalosovih) međutim, čini se da crpi snagu iz straha od inferiornosti u tuđoj sredini i nema potporu u bezuslovnoj ljubavi prema otadžbini. Indikativavno je pozivanje na antičko poreklo (osećanje istorijskog kontinuiteta jednog naroda je često izvor nesporazuma), koje po automatizmu dokazuje pripadnost jednoj slavnoj i izuzetnoj kulturi. U tom ključu su i zanimljive Gasove etimološke pretpostavke kojima objašnjava postanak stranih reči (dakle, jasno je, starogrčka reč je u korenu svih reči!)[2]. “There are two kinds of people,” ustvrđuje Gas Portokalos, “Greeks and everyone who wishes they were Greek”.[3] Porodica Miler, čini se, nema problema sa drugim nacionalnim identitetima, ali to je privid. Odavno Amerikanci, njihovo osećanje nacionalnog identiteta je usmereno isključivo na američki identitet (društveno prihvatljiv), bez potrebe isticanja vrednosti vlastitog identiteta. Pošto ne postoji problem u vlastitom, njihov identitet je usmeren spolja, čime se kreira eksterna lestvica identiteta (oni ne dokazuju ko su, pitanje je samo odnosa prema drugom identitetu). Liberalno-demokratski duh, koji bi trebalo da predstavljaju, pri tome se ograničava na međusobno zbunjeno zgledanje Ijanovih roditelja, i kisele osmehe u neprijatnim situacijama.

Antropološki diskurs nam možda nudi najviše u pogledu razlika ovh dvaju kultura, posebno ako u njega uključimo i komunikacijsku dimenziju. Kristin Roel[4] nudi nekoliko tipova paraverbalne i neverbalne komunikacije. Paraverbalna komunikacija uključuje različita individualna glasovna svojstva govornika kao što su jačina, intonacija, brzina, odsečnost. Porodica Portokalos je izraziti primer predstavnika kulture gde se paraverbalna sredstva komunikacije obilato koriste, za razliku od Milerovih kod kojih ovakvih sredstava skoro da i nema, jer se u kulturi iz koje potiču ovakva sredstva pojavljuju kao nekulturna. U neverbalna sredstva komunikacije, koja uključuju govor tela i gestikulaciju,  spadaju proksemična (udaljenost između sagovornika), heptična (dodirivanje), i kinezička (gestovi, mimika, položaj tela) (Roell, 2010). Portokalosovi neguju takav vid komunikacije, što upućuje na antropološku osnovu mediteranske srdačnosti i gostoprimljivosti, u suprotnosti sa zapadnim tekovinama očuvanja ličnog, intimnog prostora (to opet možemo povezati sa dugom tradicijom privatne svojine), što u Milerovima budi konstantnu nelagodu. Sa druge strane, takva svedena, ili razbarušena komunikacija proističe iz različitog odnosa prema kolektivu. Prisnost u komunikaciji paradoksalno ocrtava stroge tradicionalne norme kojima Portokalosovi služe. Osećanje kolektiviteta je dominantno nad individualnim htenjem, što se očituje u kolektivnoj brizi za Tulinu budućnost, jer svi članovi familije dele zabrinutost zbog njenog bračnog statusa (donekle Tulin brat razume Tulinu različitost od tradicionalnog paterna, i sam je žrtva, otac je nem za njegova umetnička stremljenja), jer u njenim godinama sve ženske pripadnice familije su odavno imale brakove i decu. Pitanje izbora budućeg mladoženje se ne postavlja, to svakako mora biti neko od članova grčke enklave u Čikagu (“No one in our family has ever gone out with a non-Greek”[5] postaje formula koja predstavlja ultimativni zahtev). Briga za starije, poštovanje predaka, herrmetičnost u međuljudskim odnosima koju odražava porodica Portokalo, ne proističu direktno iz osobenosti grčke kulture uopšte, pre se radi o komleksu očuvanja sebe u tuđoj sredini, tako da kulturne manifestacije u filmu možemo donekle pripisati i nekim drugim manjinskim, došljačkim zajednicama. Antropološke razlike su očigledne i u primerima drugačije kulturno-istorijske predistorije (nenadmašni kroki Gasove majke, koja u crnini, sa nožem u rukama obilazi okolo kuće, na oprezu zbog stalne opasnosti od Turaka), ili insistiranju na prepoznatljivosti moderne pop kulture (naziv restorana Portokalosovih upućuje na lika iz slavnog filma Grk Zorba, koji je deo svetske popularne kulturne baštine). Paradigmatsko je nerazumevanje dvaju porodica u pogledu običaja, kao i kulture ishrane. Kada Milerovi prilikom zaruka donose bant tortu (bundt cake), iz kulturoloških razlika (grčka kuhinja u filmu je prikazana kao vatromet uza, musake i teških jela) niko od Portokalosovih ne zna čemu bi to trebalo da služi.

Religijski diskurs detektuje jedini nepomirljivi kulturni susret u filmu. Ijan, da bi se oženio Tulom, iako iz WASP[6] religijskog miljea prelazi u pravoslavlje, time dajući legitimitet porodici Portokalos u poslednjoj odbrani vlastite vizije kulture i tradicije. Običaji, komunikacijski oblici, kultura ishrane, različiti nacionalni identiteti, antagonizmi na relaciji moderno/tradicionalno, u filmu se rešavaju naizgled pomirljivošću (iako je je rešenje svedeno na formulu ti se veseli na tvoj način, ja ću na svoj), dok u religijskoj specifičnosti nema kompromisa (paradoks, jer pravoslavlje u popularnim tumačenjima važi za izrazito neagresivnu veru, sic!). Prihvatanje tuđe vere, u ovom slučaju prave (orthodoxia u punom smislu) obezbeđuje srećan i romantičan završetak spoja dve različite kulture, krunisan brakom.

Imajući u vidu temu kojoj se film bavi, najveću grešku bismo načinili ako bismo kulturnu suprotstavljenost posmatrali u opoziciji grčko/ne grčko, jer ne oslikava pravo stanje stvari. Opozicija je iskazana pre u grčkom kodu primenjenom kao sredstvo preživaljavanja u tuđoj sredini nasuprot američkoj kulturi odavno asimilovanih Zapadnoevropljana. U takvoj opoziciji tek sagledavamo ekstramna ispoljavanja jedne i nonšanlantniji karakter druge. U svakom slučaju, zahtev za prihvatanjem drugog/drugačijeg je dominantan i čini ideološko-edukativnu potku filma. Onako kako Gas Portokalos, nakon etomologije prezimena Miler (jabuka) i Portokalos (pomorandža) trijumfalno zaključuje; ” …in the end, we’re all fruits”.[7]

 

 

 

Izvori:

 

1. Duda. D. (2001). Nadziranje značenja: Što je kultura u kulturalnim studijama. [Elektronska verzija]. Reč, br. 64/10, decembar.

2. Ebert. Roger. Chicago Sun-Times. (April 19, 2002). My Big Fat Greek Wedding. Preuzeto 19.12. 2011. sa sajta http://rogerebert.suntimes.com/apps/pbcs.dll/article?AID=/20020419/REVIEWS/204190306/1023

3. My Big Fat Greek Wedding. (2002).

4. Roell. C. (2010). Intercultural Training with Films. [Elektronska verzija]. English Teaching Forum, No. 2.

5. Rusell. Jamie. BBC. (September 19, 2002). My Big Fat Greek Wedding. Preuzeto 19.12.2011. sa sajta http://www.bbc.co.uk/films/2002/09/09/my_big_fat_greek_wedding_2002_review.shtml


[1] Duda. D. (2001). Nadziranje značenja: Što je kultura u kulturalnim studijama. [Elektronska verzija]. Reč, br. 64/10, decembar, str. 265.

[2] Zanimljivost etimologija koje Gas nudi se ogleda u tome što, lingvistički gledano, veliki broj reči u zapadnoj civilizaciji i poseduje starogrčki koren. U protivnom, Gasova nastojanja bi bila nonsensna, a u ovom slučaju su samo izvor komike (prim. aut.).

[3] My Big Fat Greek Wedding. (2002).

[4] Roell. C. (2010). Intercultural Training with Films. English Teaching Forum, No. 2, (pp. 2-6).

[5] My Big Fat Greek Wedding. (2002).

[6] White Anglo-Saxon Protestant (prim. aut.).

[7] My Big Fat Greek Wedding. (2002).

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s